Hobotnica i druge kratke priče ( Prava knjiga )

LICE I NALIČJE ŽIVOTA SA DEFICITOM SRCA

Kada se jedan rukopis na konkursu za dva koplja izdvoji od ostalih, nije teško proglasiti pobednika, ali kada se na naredno čitanje potvrdi kvalitet u vidu odlično ukomponovanih tema, motiva, strukture i građe likova, onda se svakako može doživeti sreća što je u našu redakciju stigla jedna ovako sjajna zbirka priča a Zoran Teofilović,već iskusni kolumnista i pisac sa velikim srcem, dao nam priliku da ga nagradimo i zajedno uz njegovo ime stoji i logo Nove POETIKE, na čast i veliki ponos njegove i naše Hobotnice. A kada čitaoci budu pročitali ove priče obojene dušom isto koliko i neobičnošću u izboru suštine našeg življenja, biće im sasvim jasna moja prethodna rečenica.

Među 64 priče, koliko broji ova zbirka, nalazi se ceo svet u malom, sakupljen sa svih meridijana, poput odapete strele koja u svojoj univerzalnosti gađa sva vremena i svaki kutak na našoj planeti. Među

njima se pletu iseljeničke priče o sudaru različitih mentaliteta u SAD, strahotna sećanja na stradanja sa izrazitom antiratnom porukom i suočavanja sa gorkim istinama, rasparano lice i naličje sudbina neobičnih

karaktera iz obične svakodnevice ali i one koje u sebi nose duboku emociju, bilo prožetu nostalgijom za nekim srećnijim vremenima detinjstva i velike i lepe zemlje bilo pulsiranu čistom ljubavlju koja jedina može spasiti svet.

Kratke priče Zorana Teofilovića su prave male novele. Svaka od njih u svom fokusu ima po jednog lika čija bitna karakteristika ili neobični momenat u isečku života na manje ili više upadljiv način menja svet oko njega ili u njemu, često neprocenjivim kontrastima pokrećući točak sudbine u raznim pravcima. Njihova psihološka nit na izvanredan način u skučenom formatu nepogrešivo otkriva unutrašnje misli, osećanja, motive i životne okolnosti junaka čija se galerija raznovrsnosti proteže unedogled. Na kraju, kao kruna male priče koja se neretko smešta na tek pola stranice sledi obrt, poenta koja gađa direktno u metu suštine življenja i spoznaje šta je ono što je najvažnije u nama i svega što nas okružuje.

Posebno interesantne priče imaju dva ili tri lika koji se uporednom kompozicijom razvijaju pred očima čitalaca. Oni, iako živ(otar)e na potpuno različitim krajevima sveta, ili čak i istorijskim razdobljima, i

nikada neće imati prilike da se sretnu, imaju nešto zajedničko. Ratnici, beskućnici, raseljenici ili naprosto ljudi kojima u jednom trenutku sudbina počinje nezaustavljivo da se rašiva suočavaju se sa životom

u njegovoj najjačoj esenciji – da nikada ne može biti sasvim crn ili sasvim beo već se mešanjem nijansi lako pomeraju tasovi vage zahvaljujući kojoj on i čini najvredniju tvorevinu prirode.

Jedna od najlepših iz ove „grupe” je Ravnoteža među zvijezdama u kojoj dve šesnaestogodišnjakinje

iz različitih krajeva sveta slave svoje „malo punoletstvo”, jedna u razmaženosti bostonskih bogataških depresija, a druga u somalijskom kalu siromaštva i zahvalnosti na kratkoj poseti kući oca rudara. Obe ove devojke čija imena (Esther i Xiddiga) imaju isto značenje – zvezda – nose pravu sliku „pravedne” podele božje sreće na svetu, istu onu koju u jednoj drugoj priči pripiti beskućnik Franz spoznaje i glasno negoduje.

Veliki broj priča za temu ima ratove, od početka ljudske civilizacije do današnjih dana. Traumatična sećanja, ovenčana PTSP-jem, kao duboko usađeni ožiljci putuju sa svojim žrtvama po celoj planeti,

gde god da krenu, kao verni pratioci i još verniji podsetnici da je pred njima mnogo veći zadatak od preživljavanja – pokušaj zaborava. Jedna od najlepših antiratnih je Crv sumnje u kojoj ruski vojnik

u Ukrajini u okupiranoj gradskoj biblioteci uzima knjigu čijim bi se listovima brisao za potrebe velike nužde, ali ona ga nagna na čitanje i preispitivanje celokupnog ratovanja i gubitaka ne samo neprijatelja

već i sopstvenog vremena, principa i srži života. Unutar ove „tematske grupe” je mnogo i onih sa našeg podneblja, u kojima se posebno, kao lajtmotiv, provlači nostalgija za raspadom velike i snažne zemlje koja je u nedrima toplo čuvala svoj narod a bolnim rascepom nanela nezarasle rane ponajviše bosanskim ratnicima, koji su u njenom središtu najviše pomešani koliko podelama, toliko i krvlju i nerazmrsivo zapletenim sudbinama. Uz njih se tesno vezuje i gorka kritika balkanskog mentaliteta i sistema, uporedo sa materijalnim i siromaštvom duha. Među njima se ističu Bosanske nesvjestice,

trodelna kratka priča u kojoj se svaki etnički predstavnik bosanskih tuga suočava sa besmislom nacionalizma i šovinizma jer tokovi života ne biraju koju će obalu zapljusnuti kad bujica nadođe.

Najveći broj priča je o pojedinačnim ljudskim sudbinama, bilo da su povezane sa iseljeničkim američkim putevima asimilacije, nesavršenostima najsavršenijeg bića u prirodi kroz licemerje, beščašće, lukavstvo i podlost ili božanske crte u čoveku kroz humanost, ljudskost, hrabrost, strpljivost, odanost i nadasve širenjem ljubavi i vere da će ona ipak prevagnuti nad zlom. Dve najlepše priče iz ovog domena su Sevap i Hobotnica, u kojoj jedna govori o nemerljivoj ljubavi unuka prema baki koja se odriče svega zarad njegove sreće, a druga, po kojoj je ime (zasluženo) ponela cela zbirka, o najdubljoj emociji koja se jedino može pronaći u najbližoj porodici.

Iako poslednja priča donosi pesimističan ton pun zebnje prema vremenu koje dolazi, u osnovi cele zbirke je ipak optimizam. Onaj koji poznaje svako kome je klackalica života davala vrtoglave uspone i još vrtoglavija propadanja. Onaj koga su plime tuge i zla naučile da su sreća i dobro vredniji baš zato što ih oseka brzo odnosi. Onaj ko i pored svega zna da iako vlada deficit srcâ, uvek pronađe nadu da će

prevagnuti lepota empatije i ljubavi. I da je sve do nas samih i naših napora da svet načinimo najboljim mestom za život zauvek.

Jelena Dilber

Nova POETIKA