Poslednji pogled

Svi poznajemo taj osećaj. Kada izgubimo nekoga koga volimo. Na čije prisustvo računamo. A on samo nestane, iznenada, bez ikakve najave. Koračamo kroz život zajedno, ili barem paralelno, a već sledećeg trenutka smo prepušteni sebi i povremenim posetama mestu gde voljena osoba počiva, da ćutimo, pričamo, plačemo. Ali to uopšte ne olakšava bol. Bol ostaje i živi sa nama i pored nas, zauzimajući mesto onoga ko je otišao.

Da, svi znamo taj osećaj. Ali koliko nas poznaje osećaj kada sedimo sami, čekajući sopstvenu smrt, svesni da nam se polako približava? Poslednji put gledamo svet koji smo poznavali, razmišljamo o tome šta će se desiti s ljudima koje volimo kada nas više ne bude. U daljini posmatramo decu kako trče i pitamo se kakva ih budućnost čeka. A zatim, počinjemo da se prisećamo svog detinjstva i svog života.

Ilija je poznavao taj osećaj. Jednog dana, dok je šetao putem pored šume, sreo je ženu koja mu je rekla tačan datum i sat njegove smrti. Bila je to starija žena. Sedela je pored puta, oslonjena na drvo. Osmehivala se, ali u njenim očima video je nešto neobično. Prišao joj je i upitao da li je dobro. "Biće sve u redu," odgovorila je i ponudila mu da sedne pored nje. Tog dana dugo je pešačio, a bilo je toplije nego inače. Hladovina ispod drveta bila je primamljiva. Seo je, izvukao flašu vode iz ranca i ponudio joj. Ona je samo ćutala, gledajući u daljinu. Naslonio se na drvo i zatvorio oči, pokušavajući malo da odmori. Tada mu je rekla: "Nemoj da se previše opuštaš, on dolazi po mene."

“Ko dolazi?” upitao je i dalje držeći oči zatvorene. "Smrt," tiho je odgovorila. A zatim se lagano okrenula prema njemu, pogledala ga iskosa i prošaputala: "Znam trenutak tvoje smrti." Ne čekajući njegovu reakciju, dodala je, okrećući se i gledajući u daljinu: "Ako ti nešto znači, dan tvoje smrti nije blizu," rekla je kroz osmeh.

Ilija je zapanjeno ćutao. Zašto bi iko želeo da zna kada će umreti, pomislio je? I kako je uopšte moguće da neko to zna?

Starica se opet okrenula prema njemu, kao da je mogla da pročita njegove misli. Počela je da priča kako je još kao dete imala dar da oseti kada će smrt doći po nekoga. Njena predviđanja bila su toliko precizna da su ljudi iz sela počeli da je se plaše. Mislili su da je ona smrt. Vremenom se povukla u kuću, izbegavajući kontakt s ljudima, pokušavajući da vodi koliko-toliko normalan život. Sve dok jednog dana nije predosetila smrt svojih roditelja. Ta spoznaja ju je slomila. Iako je znala šta ih čeka, morala je pred njima da se pretvara da je sve u redu.

Kako su se njihovi poslednji dani približavali, postajalo joj je sve teže da bude u njihovoj blizini. Na kraju, mesec dana pre majčine smrti, spakovala je svoje stvari i pobegla iz kuće. Prošlo je mnogo vremena od tada. Trudila se da živi s tim prokletstvom, koliko je mogla. U kasnijim godinama dobila je ćerku, Zoe, devojku koja je sada Ilijinih godina. A onda je osetila i dan kada će smrt doći po nju. Ispričala mu je to potpuno mirno, kao da govori o nečijem tuđem životu.

Zatim su sedeli u tišini. Ali u njegovoj glavi misli su brujale. Da li je sve ovo što priča istina? Može li neko zaista predvideti smrt?

Odjednom, osetio je njenu ruku na svom ramenu. "Idi," rekla je. "Za nekoliko minuta, on će doći po mene. Želim da budem sama kad se to desi."

"Naravno," odgovorio je, a ona ga je uhvatila za ruku i pružila mu zgužvano parče papira. Rekla mu je da je na njemu napisano vreme njegove smrti, ali da ga ne mora pogledati ako to ne želi. Stavio je papir u džep ranca i krenuo ka kući. Kad se malo udaljio, okrenuo se i video je kako leži pored puta. Potrčao je nazad, ali već je bila mrtva. Bila je u pravu. Pozvao je policiju i sačekao ih. Dan se završio tako što je dao izjavu. Rekli su mu da ne napušta grad neko vreme, jer je bio jedini svedok.

Kada je konačno stigao kući, seo je na krevet, izvadio papir iz ranca i stegao ga u ruci. Razmišljao je da li želi da ga otvori. Da li je starica zaista mogla da predvidi njegovu smrt? A možda je sve to bila samo priča senilne žene? Ipak je na kraju pogledao. Jednostavno je morao... Otvorio je papir, a na njemu je pisalo: 16. mart 2042. godine, u 11:20, dan posle njegovog osamdeset šestog rođendana.

Od te večeri trudio se da živi normalno. A za staricu I njeno proročanstvo nikada nikome nije rekao. Ko zna, možda taj datum ništa ne znači. A i da jeste tačan, nije mogao ništa da promeni.

Godine su prolazile, dobio je sina Ivana, a kasnije i unuka Mateju. Onda je došao i datum koji mu je starica predvidela.

Tog jutra krenuo je u šetnju istim putem gde ju je sreo. Nije bilo straha u njemu. Osećao je potpuni mir. Dan je bio prelep. Polako je koračao putem pored šume, uživajući u svakom trenutku. Kada je stigao do mesta gde je pre pedesetak godina starica sedela, seo je naslanjajući se na drvo i pogledao na sat. Smrt je trebalo da dođe po njega za desetak minuta. Pogledao je u daljinu, prema gradu i počeo da razmišlja o svom životu. Proveo je toliko vremena na ovoj planeti, a činilo se kao da je tek sada jasno vidi. Sve je bilo mirno – šuma, livada, nebo. Bio je spreman.

Audio priče - plejliste

Poslednji pogled

Tekstualna verzija priče:

Comments ()