• Autor: Martin Marković 
• Ilustracije: Martin Marković 
• Žanr: Naučna fantastika, Psihološki horor
• Datum izdavanja: Septembar 2025.
• Izdavačka agencija: Nova ARTIJA
• Povez: Mek
• Tiraž: 200

• Suizdavač: KUA "Artija", Paraćin
• Glavni i odgovorni urednik: Vladica Milenković
• Lektura: Aleksina Đorđević
• Korektura: Vladica Milenković
• Priprema za štampu i dizajn korica: Vladica Milenković
• Štampa: Naučna KMD, Beograd
• ISBN: 978-86-82038-94-8

O romanu „Iznad granica večnosti”

„Najveći problem sa smrću je njeno neprihvatanje. A smrt se dešava konstantno u tebi, tvoje ćelije umiru, tvoj duh metaforički umire pre nego što se transformiše. Umiremo mnogo puta na različite načine u toku života.” Ovaj citat nećete naći u knjizi, to su autorove reči iz jedne od brojnih filozofskih rasprava koje smo vodili o suštinskim stvarima.

U tom smislu, knjiga ne govori o smrti, osim u kontekstu suštinskih stvari.

Astronaut na istraživačkoj stanici, na rubu misterioznog svemirskog procepa, na rubu ludila. Ili možda već odavno duboko u svemu tome. Sve što jednog trenutka izgleda realno, sledećeg se rastapa u neizvesnost. Sve što ljudi misle da znaju o Univerzumu, protoku vremena i stvarnosti, dovodi se u pitanje.

Potraga za smislom odvija se u uzlaznoj spirali, dok Liam, astronaut, pokušava da shvati šta se dešava u njemu i oko njega. Kao u video-igrici, on prelazi nivo i baš kada pomisli da je nešto shvatio, stvari se menjaju. Vraća se na prethodni nivo, dok se istovremeno penje na sledeći.

Kroz ovu stepenastu slojevitost autor prikazuje ličnu i emocionalnu borbu astronauta, borbu za preživljavanje, borbu za očuvanje zdravog razuma, napor da razlikuje istinu od iluzije i da donese krajnju odluku – dok ne uvidi da izbor ne postoji. 

U formi naučno-fantastičnog horora, ovo je uznemirujuća priča o ljudskosti. O individualnosti i njenoj važnosti – ili ništavnosti. Priča koja dovodi glavnog aktera do propasti – ili uznošenja. Koja daje odgovore, koji sadrže pitanja. Neprijatna pitanja. Na primer, o tome šta vam je najvažnije u životu i dokle ste spremni da idete zbog onog što vam je najvažnije. A šta ako ne znate šta vam je najvažnije, ili vam to bude oduzeto? I šta ako smisao uopšte ne postoji?

Šta ako nema ničeg solidnog, utemeljenog i dovoljno realnog, što može podržati vaša uverenja? Šta ako su sva vaša uverenja prosto pogrešna?

Ako ste ikada pomislili da je život prekratak, ili ako ste čeznuli za oslobađenjem od telesnosti, ova knjiga će vas naterati da dublje promislite.

Dok je rukom lagano kretao ka džepu skafandera gde se nalazila lampa, neočekivani zvuk je zaparao tišinu svemirske stanice. Bio je to užasno glasan ton koji astronaut nije prepoznavao – zvučao je kao krik koji je umesto ljudskog bića proizvela mašina. Neljudski vrisak je trajao samo delić sekunde, ali ga je svojom snagom oborio na pod i na trenutak mu potpuno zamračio vid.

Dok mu se pogled polako bistrio, zastrašujuća spoznaja se podizala u njegovoj svesti - više se nije nalazio na stanici. Stajao je na tečnoj površini jarko crvene boje. Krv? Ne... Činilo se da je ova crvena tečnost mnogo više od toga. Beskonačan okean kao da je bio sačinjen od samog života. Svaki talas odjekivao je kao grmljavina, dok su se u daljini čuli tihi jecaji koji su dopirali iz njegovih dubina. Jecaji koji su stvarali nepodnošljivu simfoniju očaja i bola. Sama površina okeana pulsirala je pod njegovim nogama, kao da je pokušavala da ostvari kontakt, dok se nad njim nadvijala potpuna tama. Crni svod koji je bio potpuna suprotnost okeanu. Nepregledan ponor, potpuno lišen života.  

U panici, počeo je da se osvrće oko sebe pokušavajući da shvati šta se događa. Trudio se da se pomeri ali nije uspevao. Nepokretnost je pojačavala paničan strah. Zvuci koje je okean proizvodio zarivali su se direktno u njegov um. Pomislio je da sigurno gubi razum. Sve što je video, čuo, i osećao u tom trenutku izgledalo je previše realno, iako je znao da ništa od svega ovoga ne može da bude stvarno. I taman kada je poželeo da zavrišti iz sveg glasa, u daljini je primetio mračnu siluetu koja je gledala direktno u njega. A zatim se začuo i glas. Isti onaj koji je bio mešavina ljudskog i mehaničkog. Krik pretvoren u reči. Govorio je tiho, ali je astronaut razumeo svaku reč.

"Biće napravljeno od mesa i duše zarobljene u njemu, stoji u moru sačinjenom od esencije života i traži besmrtnost. Ponovo si ovde po ko zna koji put. Želiš večnost ali strah preovladava. Odbaci telo kreirano samo za privremeno postojanje. Ne možeš biti večan u dimenziji u kojoj je sve prolazno. Ne mogu ti dati trajnu besmrtnost u svetu gde beskonačnost i večnost ne postoje. Energija tvog postojanja mi govori da još uvek nisi spreman. Čekaću te ovde jer je tako rečeno. Tražio si, obećao sam. Tvoje vreme za prelazak će doći uskoro. Budi spreman. Ostala su još samo dva pokušaja pre potpunog odvajanja tvoje duše.

Livada prekrivena gustom travom bila je oštar kontrast svemirskoj stanici. Dok se laganim koracima kretao po njoj, pogledom je pokušavao da zapazi bilo šta što bi mu pomoglo da sazna kako je dospeo ovde i gde se on to zapravo nalazi. Ipak, sve što je mogao da vidi jeste nepregledna trava na čijoj se ivici nalazila šuma koja kao da je zagrađivala i skrivala taj prostor od spoljnjeg sveta. Nastavio je usporeno da hoda plašeći se da će livada početi da se raspada pred njegovim očima. Bio je svestan toga da ovo mesto jednostavno ne može biti stvarno. I dok je hodao, razne misli su mu prolazile kroz glavu. Da li je moguće da se još uvek nalazio na podu stanice? Možda je sve ovo samo halucinacija pre nego što se njegov um i telo potpuno ugase. Možda je ovo ona livada koju ljudi vide kada dožive kliničku smrt. A možda se svemirski procep ponovo igrao sa njegovim umom.

Što je duže gledao oko sebe, to je više bilo jasno da sve ovo nije stvarno. Bilo je teško objasniti... Sve je izgledalo realno samo na prvi pogled. Ali kada bi posmatrao kretanje oblaka na nebu, ugibanje trave po kojoj je gazio, kao i šumu koja je savršeno okruživala celu livadu, izgledalo je kao da je neko sve to dizajnirao i isprogramirao. Kompjuterska projekcija koja je bila toliko napredna da je izgledala kao savršena kopija stvarnog mesta, ali je i dalje bilo jasno da je u pitanju projekcija. Ipak, bez obzira na sve to, ovaj prizor mu je, baš kao i glavni hodnik stanice, izgledao jako poznato. Možda mu je stanica delovala poznato zbog toga što nije prva na kojoj se nalazio, ali za ovo mesto to objašnjenje nije bilo logično. Najpribližnije ovome što je viđao na stanicama bile su male prostorije gde su se veštački uzgajale biljke. Ali ništa na ovako visokom nivou. 

Dok se oprezno kretao, pred njim se iznenada pojavila osoba sa kojom se susreo i ranije. Devojka duge crvene kose. I konačno, uspeo je da joj vidi lice. Lice koje mu je ubrzalo srce. Osećaj nostalgije preplavio je njegove grudi. Znao je da mu je ova osoba bila veoma važna. Možda davno izgubljeni prijatelj, a možda i nešto više. Sam njen pogled bio je dovoljan da ga obori na zemlju, a sva osećanja koja su brzinom svetlosti prolazila kroz njegovo telo pretvarala su se u suze koje više nije mogao da zadrži. "Eva", prošaptao je dok je sedao na travi. Međutim, kako se crvenokosa devojka iznenada pojavila, tako je i nestala, i ostavila astronauta da sedi u suzama i pokušava da shvati šta se upravo dogodilo.

"Dr Eva Harison", tiho je izgovorio. Doktorka sa stanice koja je lečila pacijente i čiji su se inicijali nalazili na fasciklama. To je bila ona. Ali... zašto je baš ona u njemu izazivala ovako jake emocije? "Šta se ovde događa?!", besno je vrisnuo dok je brisao suze. Ova livada kao da je želela da mu nešto kaže...