• Autor: Martin Marković
• Audio verzija - YouTube / Bancamp plejlista (Narator: Aleksina Đorđević, Muzika/Animacija: Martin Marković)

Petnaesti Novembar - Jedan sat posle ponoći.

Liam je te noći primio poziv od policije. Glas sa druge strane linije saopštio mu je da su njegovi roditelji doživeli tešku saobraćajnu nesreću i da su prebačeni u bolnicu, na intenzivnu negu. Bez trenutka oklevanja, seo je u automobil i krenuo ka gradu u kojem su njegovi roditelji živeli. Izmedju se nalalzila manja šuma kroz koju je prolazila ulica. Ona nije često korišćena zbog velikih oštećenja na njoj. Ali u ovom slučaju to je bio najkraći put.

Dok je vozio kroz šumu, noć je postajala sve mračnija, a jedini zvuk koji je dopirao do Liamovih ušiju bio je monotoni rad motora i povremeno škripanje kamenčića pod točkovima. Trudio se da ostane budan ali kapci su mu postajali sve teži. U trenutku kada je počeo da tone u san, začuo se jak zvuk koji ga je istog trenutka potpuno razbudio. Da li je nešto udario? Naglo je zaustavio auto, upalio duga svetla i napregnuto gledao, ali sve što je mogao da vidi bio je put koji se gubio u tami.

Sa baterijskom lampom u ruci, izašao je iz automobila da pregleda štetu. Dok je osvetljavao kola sa svih strana pokušavajući da pronađe bilo kakvo oštećenje, pažnju mu je skrenulo potpuno odsustvo zvuka. Pogledao je oko sebe, osluškujući. Drveće je stajalo nepomično dok se ulica na kojoj se nalazio gubila u potpunom mraku. Kao da je vreme izvan automobila stalo. Kada je stigao do zadnjeg dela kola, ugledao je ulubljenje na levom delu branika i tragove krvi. Kao da je neka životinja naletela na auto... Vozio je osamdeset kilometara na sat, ali kako je moguće da ništa nije video. Uperio je lampu ka pravcu iz kojeg je došao, ali svetlo nije dopiralo dalje od nekoliko metara.

Dok je stajao pored automobila, bezuspešno pokušavajući da osvetli put, radio u kolima se iznenada uključio. Od šoka je ispustio lampu koja se pri udaru o asfalt ugasila. Sada su farovi bili jedini izvor svetlosti. Uplašen, uleteo je u kola i zalupio vratima. Sa radija se čuo ženski glas koji je prenosio vesti o nesreći u kojoj su učestvovali njegovi roditelji. Liam je duboko udahnuo, protrljao oči i pokušao da se sabere. Nakon nekoliko trenutaka, ugasio je radio, upalio auto i nastavio dalje. Jedino o čemu je trenutno mogao da razmišlja jesu njegovi roditelji.

Vozio je što je brže mogao. Međutim osećao je kao da uopšte ne odmiče. Pogledao je u retrovizor, i sa zaprepašćenjem ugledao tamnu figuru na zadnjem sedištu, koja ga je posmatrala žutim očima. U panici je nagazio kočnicu i izgubio kontrolu nad vozilom, koje se srećom zaustavilo pre nego što je udarilo u drvo pored puta. 

Liam je nekoliko trenutaka sedeo u šoku dok mu je srce udaralo u grudima. Polako se okrenuo ka zadnjem sedištu, ali nije bilo nikoga. 

“Šta je ovo bilo”, pitao se. Da li je umislio te žute oči, koje su ga podsećale na farove? Poput onih na starom automobilu njegovih roditelja... Kao da je sve ovo već jednom doživeo... "To je samo posledica stresa", pomislio je. Sedeo je i pokušavao da se smiri, a zatim je posegnuo je za kesicom u pregradi ispred suvozačkog sedišta. U njoj su bile stare tablete za smirenje koje je pio kao dete zbog čestih napada panike. Nije ih koristio godinama, ali sada je rešio da uzme jednu, nadajući se da će mu pomoći da povrati kontrolu.

Nakon nekoliko trenutaka mirovanja, pokrenuo je auto i nastavio da vozi ka gradu. Ali tada se radio opet uključio, i začuo se muški glas - isti onaj koji ga je obavestio o nesreći preko telefona. Sada je saopštavao da je u toj nesreći jedna osoba poginula. Vozač automobila koji se direktno sudario s vozilom njegovih roditelja podlegao je povredama.

To je bilo previše za Liama. Zaustavio je auto, izašao napolje i zalupio vratima. Morao je što pre stići u grad svojih roditelja, ali jednostavno nije imao snage. Pogledao je ka nebu koje su prekrivale guste krošnje drveća. Prizor je delovao nestvarno. Duboko je udahnuo, a zatim polako izdahnuo, i vratio se u auto. Znao je da mora nastaviti put, po svaku cenu. Isključio je radio i krenuo dalje, ka izlazu iz šume. Njegovo telo i um polako su se smirivali, izgleda su tablete za smirenje počele da deluju. 

Međutim, osećaj smirenosti nije dugo trajao. Iako se više ništa neobično nije dešavalo, sam put je trajao predugo. Vozio je već puna dva sata, a kraj šume se nije nazirao. Njegov grad bio je udaljen samo tridesetak kilometara od grada njegovih roditelja. U Liamovim grudima se podizao nemir, dok je temperatura u automobilu naglo opala. Prozori su postali potpuno zamagljeni, a Liam je, zbog velike hladnoće, polako gubio kontrolu nad vozilom.

"Šta se dešava? Zašto baš sada? I zašto su nesreću morali da dožive baš moji roditelji?!" Beseneo je dok je sve jače stezao volan. Ispred sebe je video tek deo puta, uprkos dugim svetlima koja su bila upaljena. Izgledalo je kao da tama proždire i put i šumu. Uprkos tome, Liam je počeo da ubrzava. Već je previše vremena prošlo otkako je ušao u šumu - izlaz jednostavno mora biti blizu.

Odjednom radio se ponovo uključio, i začuo se ženski glas. Voditeljka je saopštavala vesti o udesu na izlazu iz šume kroz koju je vozio. Liamu je bilo dosta svega. Pružio je ruku da iščupa radio, i nagazio gas, rešen da se više ne zaustavlja. 

U tom trenutku direktno ispred njegovog automobila pojavila se ona crna figura sa žutim očima poput farova. Zatim, bljesak. Sve što je Liam mogao da vidi oko sebe bilo je belo svetlo.

Da li je konačno izašao iz šume...? To je bila njegova poslednja misao pre nego što se probudio u svom krevetu.

Ustao je i pomislio na svoje roditelje. Čudno... nije se čuo s njima već neko vreme. Pritiskao je slepoočnice prstima, pokušavajući da umiri pulsirajući bol. Nije se sećao ni do koliko sati je sinoć ostao u gradu, niti kako se vratio kući. Međutim, preko grudi je imao modricu, kao da ju je napravio pojas automobila...

Pogledao je na mobilni telefon. Četrnaesti novembar – deset sati ujutru. Dobro je, pomislio je. Danas ne radi. Ima ceo dan samo za sebe, taman da na miru preleži mamurluk.

Ali, u jedan sat iza ponoći, Liam je dobio poziv od policije. Njegovi roditelji su doživeli tešku saobraćajnu nesreću i nalaze se na intenzivnoj nezi. Bez oklevanja je seo u auto i krenuo ka gradu u kojem su živeli. Izmedju se nalazila manja šuma kroz koju je prolazila ulica. Ona nije često korišćena zbog velikih oštećenja na njoj. Ali u ovom slučaju to je bio najkraći put...

• Autor: Martin Marković
• Audio verzija - YouTube / Bancamp plejlista (Narator: Aleksina Đorđević, Muzika: Martin Marković)

Svi poznajemo taj osećaj. Kada izgubimo nekoga koga volimo. Na čije prisustvo računamo. A on samo nestane, iznenada, bez ikakve najave. Koračamo kroz život zajedno, ili barem paralelno, a već sledećeg trenutka smo prepušteni sebi i povremenim posetama mestu gde voljena osoba počiva, da ćutimo, pričamo, plačemo. Ali to uopšte ne olakšava bol. Bol ostaje i živi sa nama i pored nas, zauzimajući mesto onoga ko je otišao.

Da, svi znamo taj osećaj. Ali koliko nas poznaje osećaj kada sedimo sami, čekajući sopstvenu smrt, svesni da nam se polako približava? Poslednji put gledamo svet koji smo poznavali, razmišljamo o tome šta će se desiti s ljudima koje volimo kada nas više ne bude. U daljini posmatramo decu kako trče i pitamo se kakva ih budućnost čeka. A zatim, počinjemo da se prisećamo svog detinjstva i svog života.

Ilija je poznavao taj osećaj. Jednog dana, dok je šetao putem pored šume, sreo je ženu koja mu je rekla tačan datum i sat njegove smrti. Bila je to starija žena. Sedela je pored puta, oslonjena na drvo. Osmehivala se, ali u njenim očima video je nešto neobično. Prišao joj je i upitao da li je dobro. "Biće sve u redu," odgovorila je i ponudila mu da sedne pored nje. Tog dana dugo je pešačio, a bilo je toplije nego inače. Hladovina ispod drveta bila je primamljiva. Seo je, izvukao flašu vode iz ranca i ponudio joj. Ona je samo ćutala, gledajući u daljinu. Naslonio se na drvo i zatvorio oči, pokušavajući malo da odmori. Tada mu je rekla: "Nemoj da se previše opuštaš, on dolazi po mene." 

“Ko dolazi?” upitao je i dalje držeći oči zatvorene. "Smrt," tiho je odgovorila. A zatim se lagano okrenula prema njemu, pogledala ga iskosa i prošaputala: "Znam trenutak tvoje smrti." Ne čekajući njegovu reakciju, dodala je, okrećući se i gledajući u daljinu: "Ako ti nešto znači, dan tvoje smrti nije blizu," rekla je kroz osmeh. 

Ilija je zapanjeno ćutao. Zašto bi iko želeo da zna kada će umreti, pomislio je? I kako je uopšte moguće da neko to zna?

Starica se opet okrenula prema njemu, kao da je mogla da pročita njegove misli. Počela je da priča kako je još kao dete imala dar da oseti kada će smrt doći po nekoga. Njena predviđanja bila su toliko precizna da su ljudi iz sela počeli da je se plaše. Mislili su da je ona smrt. Vremenom se povukla u kuću, izbegavajući kontakt s ljudima, pokušavajući da vodi koliko-toliko normalan život. Sve dok jednog dana nije predosetila smrt svojih roditelja. Ta spoznaja ju je slomila. Iako je znala šta ih čeka, morala je pred njima da se pretvara da je sve u redu. 

Kako su se njihovi poslednji dani približavali, postajalo joj je sve teže da bude u njihovoj blizini. Na kraju, mesec dana pre majčine smrti, spakovala je svoje stvari i pobegla iz kuće. Prošlo je mnogo vremena od tada. Trudila se da živi s tim prokletstvom, koliko je mogla. U kasnijim godinama dobila je ćerku, Zoe, devojku koja je sada Ilijinih godina. A onda je osetila i dan kada će smrt doći po nju. Ispričala mu je to potpuno mirno, kao da govori o nečijem tuđem životu.

Zatim su sedeli u tišini. Ali u njegovoj glavi misli su brujale. Da li je sve ovo što priča istina? Može li neko zaista predvideti smrt? 

Odjednom, osetio je njenu ruku na svom ramenu. "Idi," rekla je. "Za nekoliko minuta, on će doći po mene. Želim da budem sama kad se to desi." 

"Naravno," odgovorio je, a ona ga je uhvatila za ruku i pružila mu zgužvano parče papira. Rekla mu je da je na njemu napisano vreme njegove smrti, ali da ga ne mora pogledati ako to ne želi. Stavio je papir u džep ranca i krenuo ka kući. Kad se malo udaljio, okrenuo se i video je kako leži pored puta. Potrčao je nazad, ali već je bila mrtva. Bila je u pravu. Pozvao je policiju i sačekao ih. Dan se završio tako što je dao izjavu. Rekli su mu da ne napušta grad neko vreme, jer je bio jedini svedok.

Kada je konačno stigao kući, seo je na krevet, izvadio papir iz ranca i stegao ga u ruci. Razmišljao je da li želi da ga otvori. Da li je starica zaista mogla da predvidi njegovu smrt? A možda je sve to bila samo priča senilne žene? Ipak je na kraju pogledao. Jednostavno je morao... Otvorio je papir, a na njemu je pisalo: 16. mart 2042. godine, u 11:20, dan posle njegovog osamdeset šestog rođendana.

Od te večeri trudio se da živi normalno. A za staricu I njeno proročanstvo nikada nikome nije rekao. Ko zna, možda taj datum ništa ne znači. A i da jeste tačan, nije mogao ništa da promeni. 

Godine su prolazile, dobio je sina Ivana, a kasnije i unuka Mateju. Onda je došao i datum koji mu je starica predvidela.

Tog jutra krenuo je u šetnju istim putem gde ju je sreo. Nije bilo straha u njemu. Osećao je potpuni mir. Dan je bio prelep. Polako je koračao putem pored šume, uživajući u svakom trenutku. Kada je stigao do mesta gde je pre pedesetak godina starica sedela, seo je naslanjajući se na drvo i pogledao na sat. Smrt je trebalo da dođe po njega za desetak minuta. Pogledao je u daljinu, prema gradu i počeo da razmišlja o svom životu. Proveo je toliko vremena na ovoj planeti, a činilo se kao da je tek sada jasno vidi. Sve je bilo mirno – šuma, livada, nebo. Bio je spreman.

• Autor: Marković Martin
• Audio verzija - YouTube / Bancamp plejlista (Naracija/Muzika: Martin Marković)

Nisam imao neki poseban razlog da te večeri izađem iz stana. Bio je običan, blag prolećni dan koji je prešao u noć bez ikakvih najava. Nisam planirao da idem bilo gde, ali jednostavno sam ustao, obuo patike i krenuo. Osećao sam se prazno. Ne na onaj dramatičan način već više kao neko ko ne zna gde bi sa sobom. Kao da sam sve pokušao i ništa više nije imalo smisla.

Brdo iznad grada bilo je tiho kao i uvek. Nekada smo gore išli kao klinci, da pričamo, krišom pijemo pivo... Sad više niko nije dolazio. Samo ja, s vremena na vreme, kad mi je trebalo da se malo pročistim.

Nebo je bilo vedro, a mesec pun i tih. Obasjavao je brdo onom blagom svetlošću koja umiruje misli. Sam prizor bio je dovoljan da opravda što sam izašao iz stana. Zastao sam neko vreme i divio se onome što mi je taj prizor davao. A onda sam rešio da zađem malo dublje u šumu. Bio sam umoran od sopstvenog prisustva i trebalo mi je nešto drugačije.

Unutra je bilo tiše. Sve što sam mogao da čujem bili su moji koraci i povremeno pucketanje grančica pod nogama. Išao sam tako nekoliko minuta, možda i više. Vreme je počelo da gubi oblik. I taman kad sam pomislio da bih mogao da se vratim nazad, uočio sam nešto između drveća.

U prvi mah pomislio sam da mi se učinilo. Ispred mene se nalazilo biće koje je ličilo na čoveka, ali to nije bilo. Izgledalo je bledo, izduženo, gotovo prozračno. Kao da je bilo sastavljeno od svetlosti i dima. Nije se pomeralo. Zaledio sam se. Priviđenje? San? Šta god da je bilo u pitanju, stvorenje je samo stajalo nepomično i pokazivalo ka mesecu.

Pogledao sam u Mesec i... bio je tamniji. Kao da je neko preko njega navukao tanak sloj senke. Nije više sijao kao malopre. Tada sam osetio dodir stvorenja na ramenu i slike su krenule da se smenjuju u mojim mislima.

Video sam Mesec - ne kao nebesko telo, već kao nešto živo. Oko njega su lebdela bića slična ovom. Pravili su ga. Gledali su ga sa divljenjem, i hranili ga dušama koje su same dolazile. One koje više nisu znale šta da rade na Zemlji. Koje su izgubile smisao. Kojima nije ostalo ništa da izgube.

Mesec je sijao njihovim svetlom. I sada je bio gladan. Slab. Zvao je nekoga.

Zvao je mene...

Stajao sam neko vreme u tišini. U meni se sve smirilo. Nije bilo pitanja, ni straha, ni potrebe da bežim. Samo tišina, kao da je neko pauzirao ceo svet.

Nisam znao koliko je vremena prošlo. Možda minut. Možda sat. Stvorenje je i dalje stajalo, nepomično, a mesec iznad nas više nije bio isti. Delovao je dosta prigušeno, zamračeno...

Pomislio sam na sve neuspele pokušaje, na promašaje, na dane koji su se vukli jedan za drugim... Ako postoji neki trenutak kada život dobije smisao, onda je to možda upravo ovaj. Da moj kraj bude razlog da nešto tako lepo svetli još malo. Da neko, negde, pogleda u nebo i oseti mir koji sam i ja noćas osetio dok sam posmatrao mesec.

Prišao sam stvorenju, i pružio sam ruku.

Stvorenje me je samo dodirnulo. I to je bilo to.

Nisam osetio bol. Ni strah. Samo bestežinsko stanje i osećaj da sam deo nečeg većeg.

Možda je to ono što sam ceo život tražio - da ne budem samo senka u prolazu, već deo nečega što traje.

Nikada nisam osećao duboku povezanost sa ovim životom. Već dugo samo plutam kroz dane, tražeći odgovor na pitanje - čemu sve ovo? Nisu me vezivali ljudi, ni obaveze, ni veliki snovi. Samo sam želeo da moje prisustvo ne bude uzaludno, već da ima neki smisao i da ostavim neki trag.

Moje postojanje je sada deo meseca. Možda tek mala iskra, ali dovoljna da osvetli nečiji pogled u noći. Možda će neko, jednog dana, stajati sam na nekom brdu. Osećaće se izgubljeno, pogledaće u mesec i osetiće mir. Tišinu. Možda čak i nadu. I ako bar zbog tog jednog pogleda moje postojanje ima smisla, onda mi više ništa drugo ne treba.

Konačno sam tamo gde pripadam.

• Autor: Martin Marković
• Audio verzija - YouTube / Bancamp plejlista (Narator: Aleksina Đorđević, Muzika/Animacija: Martin Marković)

Mladi Strahinja nikada nije bio vernik. Biće koje je, navodno, stvorilo univerzum i sve u njemu bilo je za njega suviše apstraktno da bi mogao da ga shvatiti ozbiljno. Njegovi roditelji, s druge strane, bili su vezani za religiju onoliko koliko je on od nje bežao. A onda mu je jednog dana jednostavno dojadilo da se moli bogu u kojeg ne veruje, i krenuo je da odbacuje veru. Da je samo znao...

Ali, kad bi život bio poput tame, možda bi se oči s vremenom privikle na nju, pa bi čovek na vreme mogao da uvidi svoje greške. Međutim, nije tako. Život je gusta magla koja nikada ne nestaje...

Kako su godine prolazile, to je Strahinja sve upornije odbacivao veru. A kada je došao do granice da odbacivanje više nije imalo nikakvog smisla, počeo je da je mrzi. Nije želeo da religija bude deo njegovog života, ali se njegova podsvest grčevito držala vere. I upravo je to dodatno raspirivalo njegov bes prema veri koju je, već u ranim dvadesetim, počeo da doživljava kao bajku za koju jednostavno nije bilo mesta u stvarnom svetu.

Često je govorio kako su naši preci verovali u boga vatre jer je vatra nešto što nisu sami umeli da stvore. A sada imamo upaljače na kioscima...

Njegovi roditelji su verovali da je u pitanju samo buntovnička faza. Možda su previše forsirali veru, što je izazvalo suprotan efekat. 

Ipak, njegova majka se plašila da je posredi nešto mnogo ozbiljnije - jer, na kraju krajeva, udaljavanje od Boga uvek je trebalo shvatiti kao ozbiljan problem.

Strahinju mišljenje roditelja nije previše zanimalo. Sa dvadeset i jednom godinom otišao je u veći grad, i upisao je studije molekularne biologije, nadajući se da će, kada pogleda sam život pod mikroskopom, konačno dobiti potvrdu da u stvarnosti nema mesta za religiju ni sujeverje.

Međutim, jednog kasnog popodneva, dok se kolima vraćao sa predavanja, doživeo je užasnu saobraćajnu nesreću. Skrenuo je sa puta i udario u drvo u pokušaju da izbegne pijanog vozača koji je vozio suprotnom stranom. Bio je klinički mrtav skoro dva minuta... Barem su mu tako rekli lekari hitne pomoći koji su brzo stigli na mesto nesreće.

Mrtav dva minuta, pomislio je. A zatim je pokušao da se priseti da li je imao neku viziju, bilo šta što ljudi obično prijavljuju da su videli tokom kliničke smrt. Ali ništa. Nikakav tunel sa svetlom na kraju, nikakva livada, nikakve vizije rajske kapije. Samo potpuno crnilo.

Umesto straha, na njegovom licu pojavio se osmeh. U svojoj glavi konačno je dobio potvrdu da posle smrti ne postoji ništa. Što je, po njemu, značilo da je sve ono što je religija tvrdila potpuno besmisleno.

Posle noći provedene u hitnoj pomoći, pustili su ga kući jer nije imao ozbiljnije fizičke povrede. Ipak, nakon nesreće, u snovima je počeo da mu se javlja glas koji ga je molio da se vrati veri. Glas je zvučao iscrpljeno, izmučeno, i vremenom je postajao sve učestaliji.

Strahinji je san sve teže dolazio. Nekoliko puta je odlazio kod lekara, uplašen da nesreća nije ostavila posledice po njegovo mentalno zdravlje. Ali ni posle brojnih pregleda nije dobio nikakve odgovore. Lekari su mu govorili da je sa njim sve u redu. I fizički i psihički.

"Vrati se veri, preklinjem te", molio je uplakani glas koji je Strahinja počeo da čuje gotovo svake noći.

Postalo je toliko loše da ga je jedne večeri nateralo da klekne pored kreveta i počne da se moli. U početku je to radio nevoljno i s mnogo stida. Obraćao se Bogu uprkos tome što je godinama bio uveren da nikada neće. Reči su mu teško izlazile iz usta, ali nije ni očekivao da će molitva biti laka posle života provedenog u odbacivanju vere.

Ipak, trudio se da zvuči iskreno. Na kraju krajeva, molitva je bila jedino što mu je preostalo. Više nije mogao da izdrži jauke koji su mu potpuno uništili svaki mir.

Ali molitva nije pomogla. Narednih dana sve je postajalo još gore. Pored glasa, počeo je da oseća i jak miris paljevine, kao da neko spaljuje živa bića negde u njegovom dvorištu. Izgubio je i san i apetit. Pokušao je još nekoliko puta da se moli, ali je i s tim brzo prestao.

Besneo je tumarajući po sobi. Davao je glasu tačno ono što je tražio - pokušavao je da se vrati veri. Pa zašto onda glas ne prestaje da ga progoni?

Zgrabio je ključeve od auta, seo u kola i krenuo, bez ikakve ideje kuda ide. Bilo mu je važno samo da vozi, što brže može, kao da će mu to pomoći da pobegne od svega.

Vozio je neko vreme putem koji mu je bio dobro poznat - onim koji vodi ka njegovom rodnom gradu. Kao da je želeo da se vrati roditeljima. Da ih zagrli i da im ispriča sve, u nadi da će moći da mu pomognu.

Ali usred vožnje naglo je zakočio. Na sred puta nalazila se zatvorena, zarđala metalna kapija. U istom trenutku, oko njega je počela da se spušta gusta magla.

Zbunjen, neko vreme je sedeo u kolima, a onda je polako izašao i prišao kapiji. Od kada je ova kapija ovde? - pomislio je. I zašto bi se uopšte kapija nalazila na sred puta?

Dok su mu misli lutale, magla je postajala sve gušća.

Upravo kad je nameravao da se okrene i vrati u kola, kapija se naglo otvorila, i začuo se isti onaj glas koji ga je proganjao i molio da se vrati veri. Ali sada je govorio nešto drugo. Sada mu je govorio da je konačno stigao tamo gde je oduvek trebalo da bude.

"Ko si ti?" prošaputao je Strahinja dok je polako prolazio kroz kapiju. Noge su mu se same kretale, kao da više nije imao kontrolu nad svojim telom. Ali to ga nije naročito brinulo. Bio je potpuno izgubljen u onome što se dešavalo.

Čim je prošao kroz kapiju, ona se za njim zatvorila. Strahinja se našao sam, usred livade prekrivene gustom maglom.

A onda se ispred njega pojavila figura. Na sebi je imala isto odelo kao i on. Ali lice... Lice joj je bilo potpuno unakaženo. Umesto očiju - dve prazne šupljine. Donja vilica visila je jedva pričvršćena za gornju. Celo lice bilo је prekriveno krvlju i modricama. A koža je bila potpuno spaljena.

Strahinja se zateturao pokušavajući da se povuče unazad, ali telo mu nije reagovalo. Kao da ga više nije slušalo.

"Ti ostaješ ovde. Sada je došao moj red da živim", izgovorio je isti onaj izmučeni, uplakani glas.

"Ko si ti?" ponovo je upitao Strahinja, ovaj put malo glasnije.

"Ja sam odbačeni deo tebe," odgovorilo je slomljeno biće, koje je posrćući krenulo ka kapiji. "Odbacivao si me celog života, a uz to si me i mrzeo. Nisi hteo da imaš ništa sa mnom, i još si bio ponosan na to," vikao je kroz plač. 

Strahinjino lice polako je počelo da se krivi i topi poput maske, dok je shvatao šta se događa. Mrzeo je veru toliko da je unakazio deo sebe koji je verovao u nešto više. Deo koji je ceolog života molio za spasenje koje mu je Strahinja uskraćivao.

Pao je na kolena i počeo da se moli, po prvi put iskreno, dok je bol spaljivala njegovo telo. Molio se iz sve snage, plačući napuklim glasom i pružajući ka nebu ruke sa kojih je kože otpadala.

"Reči izgovorene ovde ne dopiru do Boga," prošaputalo je biće koje je preuzimalo Strahinjih izgled dok je prolazilo kroz kapiju. Sa njegovim odlaskom, kapija se zatvorila i nestala, ostavljajući unakaženog Strahinju da leži na tlu, grčeći se u bolovima.

Prestao je da se moli. Bog mu nikada do sada nije odgovorio, pa zašto bi sada? Znao je da je ovo kazna koju je zaslužio. Imao je ceo život da se iskreno pokaje, ali sada je vreme za pokajanje isteklo.

Da je samo znao...

Ali život nije mrak na koji oči mogu da se priviknu, pa da čovek na vreme može da uvidi svoje greške. Ne. Život je gusta magla koja nikada ne nestaje...

• Autor: Martin Marković
• Audio verzija - YouTube / Bancamp plejlista (Narator: Aleksina Đorđević, Muzika/Animacija: Martin Marković)

Gledam kroz zamagljeni prozor. Kiša udara u staklo i klizi niz njega u krivudavim linijama, brišući svaki spoljašnji oblik. Mutno, razmazano... kao sećanje koje polako nadolazi.

Ne znam zašto mi se vraćaš u misli ovih dana. Godinama te nije bilo. Godinama sam disala bez tebe i to su bile najbolje godine mog života. Onda, niotkuda, kao da se nešto u meni prelomilo. I evo te opet. Jasno. Previše jasno. Vraćaš me onoj večeri, onom kafiću, onom osećaju koji sam svih ovih godina pokušavala da odbacim...

Bio je to moj kutak, mesto gde sam mogla da se izgubim u dimu, buci i mirisu jeftinog alkohola. A onda si se pojavio ti. Počeo si da dolaziš redovno, i neko vreme sam te samo posmatrala. Sa šanka. Tiho. Da niko ne primeti. Oči su mi stalno bežale ka tebi. Divila sam se tvom stavu, tvom izgledu, tvojim uvek nasmejanim očima, iako je ostatak tvog lica odavao umor i neku tišinu koja mi je bila dobro poznata. Ponekad bi pogledao ka meni, ali onako, usput. A ja sam se jedva suzdržavala da ti ne priđem, da te zagrlim, da ti nekako kažem da mi trebaš, iako te uopšte ne poznajem.

Između tih večeri, dani su bili teški. Izašla bih iz kafića, pa provodila sate smišljajući načine kako da te nateram da me primetiš. Da mi priđeš. Da postojiš pored mene makar samo kao drug. Nikada nisi znao koliko si me mučio svojom ravnodušnošću. Mislila sam da ne postoji ništa gore od toga nego da me ti ne primećuješ.

I onda se desilo. Veče kao i svako drugo. Kiša je klizila niz prozor. Sedela sam za šankom, a ti si prišao, nasmejao se i naručio piće. Taj trenutak presekao je sve u meni. Ruke su mi se tresle, nisam mogla da te gledam duže od sekunde. Samo sam želela da te uhvatim za ruku i kažem ti sve. Možda i da kleknem, da te molim da budeš deo mog života.

Ali nisam rekla ništa. Umesto toga - zaplakala sam. Nisam htela, samo nisam mogla da zadržim sve što sam nosila u sebi. Ti, ne znajući ništa, stavio si ruku na moje rame i pitao da li sam dobro. I u tom trenutku, prvi i poslednji put u životu, sve jeste bilo dobro.

Obrisala sam suze i ostatak večeri provela sa tobom - uz piće, smeh i duge razgovore. Da znaš samo kako si tada izgledao u mojim očima. Osmeh koji se pamti zauvek. Glas koji prodire direktno u dušu. Pogled koji vidi kroz sve moje maske. Te noći smo delili sve - bol, radost, tugu... Sve osim onoga šta sam zaista osećala. Čak i pijana, nisam smela da ti priznam da si mi sve. Kako bih i mogla? Bio je to naš prvi susret. Ne bi razumeo odakle toliko jaka osećanja. Ne bi znao da te u svojim mislima poznajem odavno.

Ali, sve to nije bilo ni važno. Posle samo nekoliko sati, sve je nestalo. Rastali smo se i više te nikada nisam videla. Ubrzo se i kafić zatvorio, odnoseći sa sobom jedino mesto na kojem sam mogla da se nadam da ću te ponovo sresti. Prva godina bila je pakao. Pokušavala sam da te izbrišem iz sećanja. Samo sam želela da se probudim bez tebe u mislima. Onda si počeo da blediš. Malo po malo. Dok potpuno nisi nestao... Sve do danas.

Prokleta kiša vratila me je pravo u onaj kafić. U mesto gde sam, iako nisam bila deo tvog života, mogla bar da budem u tvojoj blizini.

Znam da ne misliš na mene. Zašto bi? Za tebe sam bila samo stranac s kojim si na kratko razgovarao. Hoću li ikada moći da te izbacim iz sebe? Ne znam. Znam samo da dokle god ova kiša udara o prozore, ti ćeš biti tu. Ti, i kafić u kojem je deo mene zauvek ostao pored tebe.

Dobrodošli u prvo izdanje emisije "Čudni su putevi ljudski" na "Frekvencija krajnosti" radio stanici. Danas vam donosimo ekskluzivnu priču koja će vas naterati da se zapitate – šta čoveka navede da pokuša da uništi svet? Ovo je priča koju ćete želeti da čujete do kraja.

Moje ime je Marinko Surđadindalov, a danas imam čast - i obavezu - da razgovaram sa čovekom čije ime izaziva strah, ali i radoznalost. Gospodine Deprocrnski, dobrodošli.

- Da...

Pre nego što zaronimo u događaje koji su zamalo promenili tok istorije, želim da pitam... kako je biti živ, a znati da ste pokušali da uništite sve oko sebe?

- Hteo sam da uništim sebe, da se roknem što bi mladi rekli. Ali nikako nisam uspevao u tome, pa sam rešio da pređem na sledeću opciju - uništenje svega ostalog.

Gospodine Deprocrnski, uz dužno poštovanje, to što niste uspevali da se, kako vi to kažete, roknete, ne znači da ceo svet treba da nestane.

- Ne znači. Ali nemam drugi izbor. Dolazio sam do smrti bezbroj puta, ali me ona jednostavno neće. A da nastavim da živim... više ne mogu.

Gospodine Deprocrnski...

– Ma mani me tih “gospodine”, molim te.

Izvinjavam se. Vidim da ste uznemireni. Svet, uprkos svemu što ste pokušali, i dalje postoji. Da li vas je to učinilo dodatno ogorčenim?

– Svet još uvek postoji samo zato što sam odustao u poslednjem trenutku. Ljudi su glupi. Mogao sam da vas izmanipulišem na hiljadu načina i zbrišem ovu planetu za par dana. Ali nisam to uradio. Ne zato što mi je stalo – već zato što je istina da ne mrzim svet. Samo više ne želim da postojim.

Vi posedujete ono za čim čovečanstvo traga već vekovima. Ne bi li to trebalo da vas učini srećnim?

– Da budem srećan zbog besmrtnosti? (glasno se smeje) Bilo je... zabavno, prvih hiljadu godina. Sad bih pre izabrao ne postojanje. Ali ne – umesto da mogu da crknem, ja sedim ovde, u nekoj radio stanici, i odgovaram na dubokoumna, intrigantna pitanja jednog izuzetno pametnog voditelja.

Gospodine, nema potrebe za sarkazmom...

– Pokušao sam da uništim planetu, a tebi smeta moj sarkazam? I još jednom – ostavi to “gospodine”. Povratiću, nećeš moći da dezinfikuješ stanicu posle toga.

A kako biste voleli da vam se obraćam?

– Pa recimo… mogao bi da mi daš neki kul nadimak. Na primer: Nadrntorac. Fina, mudra kombinacija reči nadrndani i matorac.

U redu, vidim da ovaj intervju ne shvatate baš ozbiljno. Moja namera je bila da slušaocima približim vaš način razmišljanja. Da makar pokušamo da razumemo – zašto ste želeli da uništite svet?

– Nema tu, sine, šta da se razume. Muka mi je više od života, a ne mogu da umrem. Ne mogu ni da se ubijem. I jedina stvar koja mi je pala na pamet jeste da uništim čitavu planetu – i da se nadam da ću, s njom, nestati i ja.

A šta bi bilo da ste u tome uspeli… a da ste ipak preživeli?

– Verovatno bih ostao da plutam svemirom i razmišljao o sledećem načinu da se ratosiljam ovog izanđalog života. I to zvuči bolje nego ovo što trenutno radim...

Pošto ste mi diskretno stavili do znanja da vas ovaj intervju zamara najbolje bi bilo da ga polako završavamo. Za sam kraj — da li biste mogli da nam otkrijete svoj sledeći plan? I da poručite nešto mladima koji sanjaju o besmrtnosti?

– Pitaš me da li ću opet pokušati da uništim svet? (glasno se smeje) Ne brini. Ako i pokušam, to će biti tek za par stotina godina. Što se poruke mladima tiče... mogu samo kratko i jasno da kažem — nemojte! Ali ako vašim pametnim slušaocima treba malo duži odgovor — evo ga. Biti besmrtan znači da svakih sedamdesetak godina morate resetovati život. Ljudi koje volite nestaju. Svet se menja, a vi stojite. Naučni proboji? Super. Ali vama više ništa ne znači. Kad znate da ne možete umreti, da li će vas vest o otkrivenom leku protiv raka stvarno toliko obradovati? Leteći automobil? Odlično, vozićete ga prvih sto godina sa osmehom. A kvar na takvom vozilu? Verovatno će vam trebati još toliko godina samo da sakupite pare za rezervni deo. Besmrtnost je sranje. Uživajte u svom roku trajanja. I da — ako neko od vaših slušaoca ima pametnu ideju kako da se uspešno samouništim… broj sam ostavio uredniku ove ugledne radio stanice.

Hvala vam... Nadrntorče. Ovo je, bez sumnje, bio razgovor koji niko nije očekivao, ali koji će dugo odjekivati među našim slušaocima. Vi ste slušali specijalnu emisiju "Čudni su putevi ljudski", samo na radiju "Frekvencija krajnosti". Ostanite uz nas. Sledeći sat rezervisan je za klasične balade… jer, iskreno, mislim da nam svima treba malo spokoja.

Do tada - razmišljajte o svemu ovome i dišite... dok još možete.

Dobrodošli u novo izdanje emisije "Čudni su putevi ljudski", na radio stanici "Frekvencija krajnosti". Danas vam donosimo vanvremensku priču o čoveku koji tvrdi da može da kontroliše vreme. Priču kojoj svakako vredi posvetiti vreme.

Moje ime je Marinko Surđadindalov, i danas imam čast da razgovaram sa čovekom koji tvrdi da ovaj intervju vodimo već peti put, samo se ni on, ni ja toga ne sećamo. Gospodine Dorian, dobrodošli.

- Bolje vas našao, Marinko. I moram da priznam, ovog puta ste me konačno, iz šestog pokušaja, najavili bez ijednog tehničkog problema... Barem koliko se sećam.

Recite mi, kako pomoću vašeg ručnog sata uspevate da kontrolišete vreme, i kako vreme uopšte funkcioniše?

– To je prilično složeno pitanje, ali odgovor je zanimljiv. U pitanju je mali čip napravljen od vrlo specifičnih legura, koji koristi moj sat kao vremensku referencu. Čip se aktivira pritiskom na plavo dugme koje vidite ovde. Kada ga pritisnem, vreme se vraća desetak sekundi unazad. Kao da premotavate video snimak.

Znači, svaki put kada pritisnete dugme, vreme se vraća deset sekundi – svuda na planeti?

– Ne samo na planeti. U celom univerzumu. Postoji samo jedno vreme, i kada ga premotavate, ono se premotava svuda.

Moram priznati, to zvuči pomalo zastrašujuće. I iskreno, pomalo ilegalno.

– Zašto ilegalno? Samo upravljam vremenom. Nisam nikome naneo štetu.

Vraćate ljudima vreme bez njihovog znanja i pristanka. Zar to ne deluje kao nešto što ne bi smelo da se radi?

– Uf, ne sviđa mi se vaš ton...

– …

– …

– …

– …

Jeste li upravo pritisnuli plavo dugme?

– Nisam siguran... Možda jesam, ali ne sećam se.

Zamolio bih vas da to ne radite tokom emisije.

– Izvinjavam se. Verovatno sam ishitreno reagovao na vaše pitanje.

To nije opravdanje za manipulisanje vremenom. I kako da znamo da to stvarno funkcioniše, ako se premotavanja vremena ne sećate ni vi, ni ja?

– Treba da slušate osećaj...

Vaš osećaj?

– I vi i ja, duboko u sebi, znamo da smo već nekoliko puta vratili vreme. Jednostavno se oseća.

Naši slušaoci će, bojim se, želeti neki konkretniji dokaz, gospodine Dorijane.

– Nema potrebe za dokazima. Ko oseća, taj zna.

Dobro, recite nam barem kako ta naprava tačno funkcioniše. Kako uspevate da manipulišete protokom vremena?

– Veoma jednostavno. U pitanju je mali čip, vrlo složen, koji koristi moj sat kao vremensku referencu. Aktiviram ga plavim dugmetom, i pritiskom vraćam vreme desetak – ili dvadesetak sekundi unazad. Ne mogu da se setim tačno koliko...

I to utiče na celo čovečanstvo?

– Na ceo univerzum. Vreme je jedno i kada se pomera, pomera se svuda.

To zaista zvuči i opasno i neetički.

– Uf... ne sviđa mi se vaš ton...

– …

– …

– …

– …

Jeste li vi to upravo pritisnuli plavo dugme?

– Možda... Postoji šansa da jesam.

Ja bih vas zamolio da to više ne radite.

- Izvinite. Najverovatnije sam bio isprovociran nekim vašim pitanjem.

Zašto bi vas moja pitanja isprovocirala? Pokušavam samo da našim slušaocima predstavim vašu, kako tvrdite, revolucionarnu napravu koja omogućava vraćanje vremena tridesetak sekundi unazad.

– Čujem blagu dozu cinizma u vašem glasu...

Izvinjavam se, ali teško mi je da poverujem da postoji uređaj koji može da menja tok vremena. Posebno ako čak ni vi, kao njegov tvorac i vlasnik, ne možete to da dokažete.

– Nema potrebe za dokazima. I vi i ja duboko u sebi znamo da smo se već nekoliko puta vratili unazad. To se jednostavno oseti. A ko oseti, taj i zna. Ali sada mi je jasno da vi spadate u one ljude kojima je teško da poveruju u bilo šta. I možda je najbolje da se ovaj intervju nikada ni ne dogodi. Zbogom, gospodine Surđadindalov.

– …

– …

– …

– …

Poštovani slušaoci, dobrodošli u novo izdanje emisije "Čudni su putevi ljudski" na talasima radio stanice "Frekvencija krajnosti". Danas smo planirali da vam predstavimo gospodina Doriana – čoveka koji tvrdi da može da kontroliše vreme. Nažalost, gospodin Dorian se nije pojavio.

U nastavku emisije, umesto intervjua, puštaćemo največe strane hitove osamdesetih. Nadamo se da ćete uživati i da ćemo u sledećoj emisiji ugostiti nekoga ko će zaista biti vredan vašeg strpljenja i vremena.

Moje ime je Marinko Surđadindalov. Želim vam prijatan ostatak dana uz hitove osamdesetih...

Dobrodošli u još jedno izdanje emisije „Čudni su putevi ljudski“, na talasima radio stanice „Frekvencija Krajnosti“.

Danas razgovaramo sa ženom koja je pronašla neobičan način da ulepša sopstveni život tako što će drugima primetno skratiti isti.

Ona ne skuplja markice, ne hekla čarape, ne renovira stare komode. Ona prati usamljene ljude po šumi i pretvara se da je zombi.

Moje ime je Marinko Surđadindalov i pre nego što počnemo, recite, kako želite da vam se obratim? Po imenu ili nadimku?

- Moje ime je Dalia, ali za vaše slušaoce mogu biti Hodajuća Dali.

Odlično, Hodajuća Dali. Recite nam, kako ste došli na ideju da postanete zombi?

- Znate kako... oduvek sam se osećala mrtvo iznutra. A šuma je pravo mesto gde to moje „mrtvilo” mogu da ispoljim. Tamo mogu da budem ono što jesam. Usporena, tiha, neprimetna. Pratim ljude, posmatram ih iz daljine, šunjam se... A onda, u pravom trenutku, iskočim ispred njih, ukočenog tela, razrogačenih očiju, i jednostavno viknem „GRRRRR!”

Pretpostavljam da su reakcije burne?

- Itekako. Mada, prvi put se to dogodilo slučajno. 

- Dok sam šetala šumom saplela sam se, pala, i kada sam ustala izgledala sam dosta polomljeno. Tada je naišao neki planinar, vrisnuo je kao devojčica kada me je video, i pobegao je.

- Nikada se nisam osetila življe! 

I od tada ste odlučili da to postane vaš... hobi? 

- Ne hobi. Misija. Ljudi zaboravljaju da strah ima svrhu. Kad ih ja prepadnem, oni se prisete da im srce još uvek radi. U današnjem svetu, to je prava retkost. 

Koliko često to radite? Idete u šumu i pretvarate se da ste zombi? 

- Svakog vikenda. Najčešće predveče. To je moj vikend izlazak. 

Moram priznati, to zvuči prilično jezivo. 

- Pa i treba da bude. Da nije jezivo, ne bi bilo zabavno. Ljudi su postali mlaki. Treba im šok. Malo prljavštine pod noktima, malo blata na licu, i eto vam autentičnog iskustva preživljavanja.

Kako se pripremate za svoje „nastupe”?

- Imam garderobu: poderanu haljinu, jednu staru periku, maskaru koju namerno ne skidam danima dok se onako fino ne razmaže. Nekad ponesem i malo trulog mesa - čisto radi autentičnosti. Ispostavilo se da me se ljudi više plaše ukoliko primete da držim komad mesa u rukama...

I niko vas do sada nije prijavio policiji?

- A šta tačno da prijave? Da ih prati zombi? A i na kraju, ja samo širim dobro u svetu. Ja sam šok terapeut. Besplatno podsećam ljude da su živi i usput ih i čeličim. A i malo kardia vikendom još nikome nije škodilo.

U pravu ste. A recite mi, da li ste ikada povredili nekoga? 

- Nikada. Bar ne fizički. Mada je jednom jedan dečko istrčao iz šume pravo na auto-put... Ali to stvarno nije bil moja krivica. Ko normalan trči pravo na put? Trebalo je da skrene desno. Rekla sam sebi: „Dalia, ti si uradila sve kako treba, on je samo pravio loše životne izbore.“ 

O Bože! Da li je dečak dobro? 

- Par preloma. Dobro je ali sada više on izgleda kao zombi nego ja (histeričan smeh)! 

Razumem. Drago mi je da u svemu tome uživate. 

– Ja ne uživam. Ja postojim.

U redu Hodajuća Dali. Za kraj, da li biste želeli nešto da poručite našim slušaocima?

– Naravno. Dragi ljubitelji prirode, šetajte slobodno. Samo nemojte da se pravite hrabri. Ako čujete korake iza sebe, ili grančicu kako puca, to sam najverovatnije ja. Vaša zombi komšinica. 

Hvala vam, Hodajuća Dali.

Poštovani slušaoci, ovo je bila emisija „Čudni su putevi ljudski“ na „Frekvenciji Krajnosti“.

Ja sam Marinko Surđadindalov, i želim vam mirnu šetnju šumom, i prijatan susret sa našom današnjom gošćom.

Laku noć.