Krenulo se polako i sa crtanjem ✏️

Rukopis za moju treću knjigu, „Ponor van vremena“, je završen, i sada sam u onoj tihoj fazi sitnih ispravki i doterivanja (u čemu mi znatno pomaže Aleksina Đorđević). Usput sam počeo da radim i skice za slike koje će se naći u knjizi - neke od njih delim ovde.

Nakon peglanja rukopis šaljem izdavačkoj kući NovaArtija pa na dalje kako bude 😅

Sve ide paralelno i bez žurbe. Ispod ostavljam i još jedan odlomak iz predstojeće knjige, kao mali pogled u ono što dolazi.

Hvala svima koji prate i podržavaju - nastavljamo dalje. 📖✍️

Odlomak iz predstojeće knjige "Ponor van vremena"

Autor: Martin Marković

U našem malom, bezimenom selu, od tek dvadesetak kuća razbacanih kao da su slučajno ispale iz ruku nekog senilnog boga, koje je sa svih strana okruživala naizgled beskrajna šuma, ljudi su pričali čudnu priču. O jednom čoveku koji je nekada davno jednostavno otišao iz sela. Nikada se više nije vratio. Barem ne kao isti čovek.

Niko nikada nije saznao zašto je otišao. Kažu da je samo jednog dana ustao i krenuo, kao da ga je nešto pozvalo. Hodao je satima, možda i danima, sve dublje u šumu. Što je dalje išao, svet je postajao tiši. Prvo su utihnule ptice. Zatim vetar. Na kraju, čak ni njegovo sopstveno disanje više nije imalo zvuk. Kao da je tišina progutala sve oko njega.

I baš tada, kažu, zemlja se otvorila. Tlo se raspuklo i progutalo ga.

Padao je dugo, i dok je tonuo u bezdan, njegovo telo je počelo da se menja. Najpre je postao mladić, zatim dečak od deset, potom od pet godina... Na kraju - tek rođena beba. A onda ništa. Mrak.

Probudio se pored iste te pukotine, ali on više nije bio isti. Imao je telo deteta, starog jedva godinu dana, a um odraslog čoveka. Sećao se svega. Nije zaplakao. Samo je otpuzao.

To je bila jedna od onih priča koju su ljudi iz našeg sela prepričavali unedogled. Selo je bilo skromno, istrošeno i sivo, ali bogato pričama, mitovima i čudnim verovanjima. Učili smo ih od najranijih dana, kao što drugi uče molitve ili pravila ponašanja. Meštani su sate provodili u razgovorima, kao da im je najveća obaveza bila da svakog dana izmisle novu priču, novo sujeverje.

Za planinu Zurvanov očnjak koja se nalazila na tridesetak kilometara od našeg sela, govorili su da njen oštar, zastrašujuće uspravan vrh nije ništa drugo do zub palog stvorenja - bića toliko moćnog da je moglo da upravlja samim tokom vremena, čiji je pad bio propraćen zaglušujućom bukom i blještavim belim svetlom. Verovalo se da je deo njegove moći i dalje zarobljen u tom kamenom očnjaku. To je, po njima, bio razlog što se planina od podnožja do vrha večito nalazila pod snegom. Dok su se godišnja doba menjala svuda unaokolo, Zurvanov očnjak je ostajao zamrznut u nekoj drugačijoj stvarnosti.

Ali ja... ja nikad nisam pripadao tom svetu - svetu slepog verovanja. Još kao dete, dok su se drugi igrali rata i izmišljali čudovišta u senkama, ja sam se radije zatvarao u sobu sa knjigama. Sanjao sam da budem - ne heroj, ne astronaut, ne fudbaler - nego štreber. Onaj koji razume. Onaj koji traži i nalazi dokaze. Gutao sam debele knjige o svemiru, prirodi, ljudskoj svesti, sve što sam mogao da pronađem. Dok su moji vršnjaci razmišljali o tome kako da uvežbaju izvođenje penala, ja sam pokušavao da razumem smisao postojanja, i to pre nego što sam naučio da vežem pertle.

Moje selo bilo je puno bajki. Ali ja sam želeo istinu. Lutao sam uskim sokacima i posmatrao biljke koje su rasle između kamenih ploča, jurio insekte, beležio njihove oblike, boje, kretanja... I u svemu tome nisam bio sam.

Iako je to delovalo kao čudo - pronaći još jedan racionalan, radoznao um u mestu gde je sujeverje bilo zakon - nekoliko kuća dalje od moje živeo je Edvard. Dečak koji je, poput mene, bio željan odgovora. Njega su davno ostavili na pragu jedne kuće, a ljudi koji su ga tamo pronašli imali su dovoljno srca da ga zavole i podignu kao da je njihov rođeni sin.

Nas dvojica smo se odmah prepoznali. Po načinu na koji smo postavljali pitanja. Po tišini u kojoj smo zajedno posmatrali svet. Verovali smo da u svom ovom haosu i lepoti mora postojati neki dublji smisao.

Izvodili smo razne eksperimente. Neke naivne, neke opasne, a neke zapanjujuće uspešne. Jednog dana smo otkrili da topljenjem stiropora u acetonu može da se dobije gusta, gnjecava smesa, koja se može oblikovati poput plastelina. Kad se osuši, postajala je neverovatno čvrsta - tvrđa čak i od plastike. To otkriće je u našim očima izgledalo kao da smo pronašli rupu u zakonima fizike... Bili smo previše mladi, ali iskreno smo verovali da ćemo upravo nas dvojica otkriti najdublje tajne sveta u kojem smo postojali.

Međutim, svet je imao drugačije planove za nas.

Nakon što sam završio osnovnu školu, moji roditelji su primili poziv od Instituta za Regenerativnu Kogniciju, poznatijeg kao IRK, jer sam tokom školovanja pokazao natprosečnu inteligenciju u odnosu na svoje vršnjake. Ponosni i bez mnogo razmišljanja, odmah su prihvatili ponudu.

Već sledećeg meseca stigao sam u Institut koji se nalazio u podnožju mistične planine Zurvanov očnjak. Pri prvom pogledu na građevinu, zastao mi je dah. Izgledalo je kao da lebdi u vazduhu, iznad provalije čije se dno nije moglo nazreti. Do nje su vodila tri masivna metalna mosta, koja su zapravo bila jedini držači ove zapanjujuće građevine. Zgrada je imala četrnaest spratova koji su se uzdizali u visinu, dok se dodatnih pet nalazilo ispod nivoa mostova. Kroz celu strukturu prolazila je ogromna cev, kojoj se u dubinama pukotine nije znao kraj. Konstrukcija je bila izrađena od glatkog belog materijala koji je više podsećao na metal nego na kamen ili beton. Pogled na ovu impozantnu građevinu koja je delovala kao da levitira, izazivao je u meni neopisivo divljenje. Moji roditelji, s druge strane, ostali su potpuno smireni, kao da su ovakvu arhitekturu već viđali bezbroj puta.

Na samom ulazu, u holu Instituta, dočekala nas je ogromna metalna statua odraslog čoveka bez lica koji se nalazio u sedećem položaju. Na jednom kolenu držao je dečaka, otprilike mojih godina, dok je na drugom držao bebu.

Neobičan prizor, pomislio sam, već preplavljen utiscima. Sve je delovalo kao san. Čak ni činjenica da je sneg ovde padao neprekidno, tokom cele godine, nije umanjivala moje uzbuđenje. Postaću deo zajednice u kojoj će me okruživati beskrajno znanje.

Naravno, Edvard je takođe bio primljen na ovaj Institut. Čak smo se izborili i za to da delimo sobu. Ne mogu ni da izbrojim koliko smo noći proveli budni, čitajući naučne knjige i vodeći duge rasprave o onome što smo saznavali.

"Ljudsko oko može da vidi elektromagnetne talase samo u vidljivom spektru, u opsegu talasnih dužina od približno 430 THz do 790 THz, što čini svega 0,0035% celokupnog elektromagnetnog spektra. To znači da je preko 99,99% elektromagnetnog spektra nevidljivo za ljudsko oko." - Edvard bi čitao naglas iz knjige svog idola, Dr. Vilijama - naučnika kojeg, nažalost, ni on ni ja nikada nećemo upoznati, jer je živeo mnogo pre našeg vremena. Ipak, tokom svog života napisao je niz knjiga posvećenih naučnim istraživanjima, koje su često prelazile granice fantastike, podstičući nas da razmišljamo na načine na koje možda nikada ne bismo.

"Ljudsko oko ne može da vidi infracrvene talase, ultraljubičaste zrake, radio-talase koje koriste telefoni, Wi-Fi i radio-stanice, kao ni X-zrake i gama-zrake..." nastavio bi, a zatim bismo proveli celu noć razmišljajući o nevidljivom svetu koji nas okružuje.

Dok sam se ja neko vreme privikavao na život daleko od roditelja, Edvardu su sve te promene dolazile sasvim prirodno. Odrastao je u hraniteljskoj porodici. Svoje biološke roditelje nikada nije upoznao, niti ga je to zanimalo. Umesto da traga za svojim poreklom, posvetio se traganju za znanjem, želeći da otkrije što je više moguće o svetu u kome živimo. A ova ustanova mu je pružala upravo ono što mu je bilo najvažnije - priliku da uči.

Prvih nekoliko godina su nas zatrpavali znanjem iz najrazličitijih oblasti, bez usmeravanja na samo jednu disciplinu. Međutim, vremenom smo počeli da primećujemo promenu. Naša obuka je sve više podsećala na vojnu. Povremeno su nam predavali o inženjerskoj konstrukciji oklopnih vozila, ali su predavanja ubrzo uključila i sastavljanje oružja. Fizički treninzi postajali su sve učestaliji i zahtevniji.

Nakon šest godina, konačno su nas podelili u dve grupe. Jednu koja će se baviti istraživanjem nečega što su nazivali „neurokontinuitet”, dok će druga proći pravu vojnu obuku, pripremajući se za odbranu postrojenja. Nažalost, završio sam u drugoj grupi, dok je moj prijatelj Edvard poslat u sektor za istraživanje. Od tog trenutka, kontakt između grupa postao je strogo zabranjen i prvi put sam se zaista osećao usamljeno.

Neki su pokušali da napuste Institut. Međutim, svi bi se vratili već sledećeg dana, tihi, bezizražajnog lica, i bez pogovora nastavljali sa obukom. Njihova prisutnost više nije bila ista, jedva da su komunicirali sa bilo kim. Još uvek pamtim reči jednog od njih, izgovorene tihim, gotovo bezosećajnim glasom nakon povratka iz sobe za razgovore: "Samo istrajnost održava život. Odustajanje znači smrt."

Hteo sam da ga pitam šta tačno pod tim misli, ali nisam stigao. Nakon tih reči, više ga nikada nisam video. Jedan od kolega mi je rekao da je poslat na četrnaesti sprat, gde mu je dodeljeno specijalno zaduženje. Ali, o kakvom zadatku je reč, niko nije znao.

Vremenom smo svi shvatili neizgovorenu istinu - više nikada nećemo napustiti Institut. Mogli smo samo da se nadamo da će nam uskoro biti rečeno za šta nas tačno pripremaju.