Dragi ljudi,

Kako se godina polako privodi kraju, red je da se malo osvrnem unazad, ali i unapred.

Ova godina je bila prilično burna za sve nas, ali se nadam da će sledeća doneti makar malo mira koji nam je svima potreban. Naše je da se izborimo za bolje sutra, kao i za bolju sledeću godinu, pa i onu nakon nje. Srbija je takva kakva jeste, ali je naša, i na nama je da je volimo i čuvamo.

U međuvremenu, želim da sa vama podelim neke svoje lične planove kada je u pitanju moj književni rad.

Za početak, u planu je kupovina boljeg mikrofona kako bih mogao da kvalitet audio priča podignem na viši nivo. Pored toga, radim i na svojoj trećoj knjizi, čiji je trenutni radni naslov "Ponor van vremena". Priča polako dobija svoj konačni oblik i jedva čekam da mogu da je podelim sa vama! 🙂

Želim vam svima srećne praznike, puno mira, zdravlja i inspiracije u Novoj godini. 🥳 Hvala vam što ste tu, što čitate, slušate i podržavate moj rad! Voli vas vaš smoreni Deda Mraz! ❤️

Za kraj vas ostavljam sa kratkim odlomkom iz knjige na kojoj trenutno radim i koja će, nadam se, biti objavljena do kraja sledeće godine.

"Ponor van vremena" odlomak.

Autor: Marković Martin

Seo sam na krevet u tišini, zureći kroz prozor u metalni most prekriven debelim slojem snega. Za nekoliko sati mi je počinjala smena i morao sam da umirim misli kako znam i umem. Ali mir nije dolazio.

Upalio sam televizor koji je bio zakačen odmah iznad vrata i krenuo, po ko zna koji put, da gledam emisiju o istraživaču koji je silazio sve dublje i dublje u ambis iznad kojeg se nalazio naš Institut, u nadi da će otkriti šta se nalazi na njegovom dnu... Ako ikada bude stigao do njega. Već deset godina ga gledam kako se spušta u tu prokletu rupu. A u ovoj ustanovi samo je taj kanal bio dostupan. Ili su prenosili ovog nesrećnika koji je istraživao bezdan ispod nas, ili reklamu koja je tvrdila da je IRK Institut najbolje mesto na kojem ljudsko biće može da se nalazi. Moja reakcija na obe stvari bila je ista - prevrtanje očima. Televizor je bio uključen čisto da, eto, ne bude potpuna tišina u sobi. Bio je dobar za skretanje pažnje sa misli koje je ovo mesto budilo. Mada, danas nije naročito pomagao. Moj pogled stalno je skretao sa ekrana ka prozoru.

Možda sam duboko u sebi priželjkivao neki znak da nisam potpuno zarobljen u monotoniji ovih zidova, da se ipak nešto može promeniti. Bio je to onaj tihi očaj koji te natera da tražiš smisao čak i u običnoj pahulji koja pada sporije nego inače. I upravo tada, kada sam najmanje očekivao, nešto je zaista privuklo moj pogled.

Na ivici mosta zapazio sam siluetu ženske osobe. Naglo sam ustao i prišao prozoru, uveren da mi se priviđa. U ovo doba dana izlazak napolje nije bio dozvoljen. Napregao sam oči i ugledao devojku u stražarskoj uniformi, istoj onoj koju sam i ja nosio. Pogledala je ka prozoru, i na trenutak mi se učinilo da su nam se pogledi sreli. Instinktivno sam se povukao u stranu, kao da želim da izbegnem da me vidi.

"Zašto se skrivam?" pomislio sam i tiho se nasmejao. Nije zabranjeno gledati kroz prozor.

Ponovo sam provirio napolje. Devojka je još uvek bila tamo. Gledala je pravo u mene.

Neočekivano, obuzeo me je čudan osećaj - mešavina straha i nostalgije. Steglo me je u grudima dok mi se dah ubrzavao, a u sledećem trenutku pritisak u grudima postao je neizdrživ.

"Šta... se događa?" prošaputao sam, boreći se za vazduh. Ponovo sam pogledao kroz prozor - ali sada je napolju bio potpuni mrak.

"Zar je već pala noć?"

Okrenuo sam se prema satu, zabrinut da sam možda propustio početak smene... ali više nisam bio u svojoj sobi.

Stajao sam na mostu, a devojka je stajala prekoputa mene, uplakana i krvava. Njeno lice delovalo mi je poznato, iako sam siguran da je nikada ranije nisam video. I pre nego što sam stigao da je upitam bilo šta, okrenula se i pobegla u šumu.

Bol u grudima potpuno je nestao. Nisam osećao ni hladnoću, iako sam stajao u snegu. Zapravo... nisam osećao ništa.

"Da li trenutno ležim onesvešćen na podu svoje sobe?" pomislio sam. Ne verujem da sam uspeo da zaspim dok sam gledao kroz prozor...

Osvrnuo sam se oko sebe, ali Instituta više nije bilo. Samo beskrajna tama i grane koje su iz nje izranjale. Šta sada? Jedino što mi je preostalo bilo je da krenem za devojkom i da se nadam da ću se uskoro osvestiti.

Korak po korak, probijao sam se kroz dubok sneg. Tama se sve više širila, gutajući prostor oko mene. Ponekad mi se činilo da hodam satima, a onda bi me preplavio osećaj da nisam hodao ni pola minuta. I tada sam osetio nešto tvrdo pod mojim nogama. Spustio sam pogled i ugledao crvenu mrlju u snegu. Krv?

Sagnuo sam se, prstima razgrćući sneg, pokušavajući da otkrijem šta sam nagazio. I posle samo par poteza iz slojeva snega izvirila je mala crvena zaleđena ruka. Vrisnuo sam i pao na zemlju.

"Šta se ovde dešava? Zašto vidim sve ovo? Zašto se ne budim?!"

Udarao sam se po glavi i grudima, pokušavajući da se trgnem, ali moje ruke kao da su prolazile kroz mene. U tom trenutku sneg je počeo da se topi, otkrivajući ono što se nalazilo ispod njega - dva zgrčena, krvava fetusa. Refleksno sam poklopio rukom usta, osećajući nalet mučnine. I tada se iza mene začuo ženski glas.

"Pogledaj šta nam rade, Mateja... A ti i dalje želiš da ostaneš ovde."

"Ja nisam Mateja!" vrisnuo sam, okrećući se ka njoj, a ona je samo mirno stajala držeći u rukama majušna tela koja su se do malopre nalazila na zemlji.