Dobrodošli u prvo izdanje emisije "Čudni su putevi ljudski" na "Frekvencija krajnosti" radio stanici. Danas vam donosimo ekskluzivnu priču koja će vas naterati da se zapitate – šta čoveka navede da pokuša da uništi svet? Ovo je priča koju ćete želeti da čujete do kraja.

Moje ime je Marinko Surđadindalov, a danas imam čast - i obavezu - da razgovaram sa čovekom čije ime izaziva strah, ali i radoznalost. Gospodine Deprocrnski, dobrodošli.

- Da...

Pre nego što zaronimo u događaje koji su zamalo promenili tok istorije, želim da pitam... kako je biti živ, a znati da ste pokušali da uništite sve oko sebe?

- Hteo sam da uništim sebe, da se roknem što bi mladi rekli. Ali nikako nisam uspevao u tome, pa sam rešio da pređem na sledeću opciju - uništenje svega ostalog.

Gospodine Deprocrnski, uz dužno poštovanje, to što niste uspevali da se, kako vi to kažete, roknete, ne znači da ceo svet treba da nestane.

- Ne znači. Ali nemam drugi izbor. Dolazio sam do smrti bezbroj puta, ali me ona jednostavno neće. A da nastavim da živim... više ne mogu.

Gospodine Deprocrnski...

– Ma mani me tih “gospodine”, molim te.

Izvinjavam se. Vidim da ste uznemireni. Svet, uprkos svemu što ste pokušali, i dalje postoji. Da li vas je to učinilo dodatno ogorčenim?

– Svet još uvek postoji samo zato što sam odustao u poslednjem trenutku. Ljudi su glupi. Mogao sam da vas izmanipulišem na hiljadu načina i zbrišem ovu planetu za par dana. Ali nisam to uradio. Ne zato što mi je stalo – već zato što je istina da ne mrzim svet. Samo više ne želim da postojim.

Vi posedujete ono za čim čovečanstvo traga već vekovima. Ne bi li to trebalo da vas učini srećnim?

– Da budem srećan zbog besmrtnosti? (glasno se smeje) Bilo je... zabavno, prvih hiljadu godina. Sad bih pre izabrao ne postojanje. Ali ne – umesto da mogu da crknem, ja sedim ovde, u nekoj radio stanici, i odgovaram na dubokoumna, intrigantna pitanja jednog izuzetno pametnog voditelja.

Gospodine, nema potrebe za sarkazmom...

– Pokušao sam da uništim planetu, a tebi smeta moj sarkazam? I još jednom – ostavi to “gospodine”. Povratiću, nećeš moći da dezinfikuješ stanicu posle toga.

A kako biste voleli da vam se obraćam?

– Pa recimo… mogao bi da mi daš neki kul nadimak. Na primer: Nadrntorac. Fina, mudra kombinacija reči nadrndani i matorac.

U redu, vidim da ovaj intervju ne shvatate baš ozbiljno. Moja namera je bila da slušaocima približim vaš način razmišljanja. Da makar pokušamo da razumemo – zašto ste želeli da uništite svet?

– Nema tu, sine, šta da se razume. Muka mi je više od života, a ne mogu da umrem. Ne mogu ni da se ubijem. I jedina stvar koja mi je pala na pamet jeste da uništim čitavu planetu – i da se nadam da ću, s njom, nestati i ja.

A šta bi bilo da ste u tome uspeli… a da ste ipak preživeli?

– Verovatno bih ostao da plutam svemirom i razmišljao o sledećem načinu da se ratosiljam ovog izanđalog života. I to zvuči bolje nego ovo što trenutno radim...

Pošto ste mi diskretno stavili do znanja da vas ovaj intervju zamara najbolje bi bilo da ga polako završavamo. Za sam kraj — da li biste mogli da nam otkrijete svoj sledeći plan? I da poručite nešto mladima koji sanjaju o besmrtnosti?

– Pitaš me da li ću opet pokušati da uništim svet? (glasno se smeje) Ne brini. Ako i pokušam, to će biti tek za par stotina godina. Što se poruke mladima tiče... mogu samo kratko i jasno da kažem — nemojte! Ali ako vašim pametnim slušaocima treba malo duži odgovor — evo ga. Biti besmrtan znači da svakih sedamdesetak godina morate resetovati život. Ljudi koje volite nestaju. Svet se menja, a vi stojite. Naučni proboji? Super. Ali vama više ništa ne znači. Kad znate da ne možete umreti, da li će vas vest o otkrivenom leku protiv raka stvarno toliko obradovati? Leteći automobil? Odlično, vozićete ga prvih sto godina sa osmehom. A kvar na takvom vozilu? Verovatno će vam trebati još toliko godina samo da sakupite pare za rezervni deo. Besmrtnost je sranje. Uživajte u svom roku trajanja. I da — ako neko od vaših slušaoca ima pametnu ideju kako da se uspešno samouništim… broj sam ostavio uredniku ove ugledne radio stanice.

Hvala vam... Nadrntorče. Ovo je, bez sumnje, bio razgovor koji niko nije očekivao, ali koji će dugo odjekivati među našim slušaocima. Vi ste slušali specijalnu emisiju "Čudni su putevi ljudski", samo na radiju "Frekvencija krajnosti". Ostanite uz nas. Sledeći sat rezervisan je za klasične balade… jer, iskreno, mislim da nam svima treba malo spokoja.

Do tada - razmišljajte o svemu ovome i dišite... dok još možete.

Dobrodošli u novo izdanje emisije "Čudni su putevi ljudski", na radio stanici "Frekvencija krajnosti". Danas vam donosimo vanvremensku priču o čoveku koji tvrdi da može da kontroliše vreme. Priču kojoj svakako vredi posvetiti vreme.

Moje ime je Marinko Surđadindalov, i danas imam čast da razgovaram sa čovekom koji tvrdi da ovaj intervju vodimo već peti put, samo se ni on, ni ja toga ne sećamo. Gospodine Dorian, dobrodošli.

- Bolje vas našao, Marinko. I moram da priznam, ovog puta ste me konačno, iz šestog pokušaja, najavili bez ijednog tehničkog problema... Barem koliko se sećam.

Recite mi, kako pomoću vašeg ručnog sata uspevate da kontrolišete vreme, i kako vreme uopšte funkcioniše?

– To je prilično složeno pitanje, ali odgovor je zanimljiv. U pitanju je mali čip napravljen od vrlo specifičnih legura, koji koristi moj sat kao vremensku referencu. Čip se aktivira pritiskom na plavo dugme koje vidite ovde. Kada ga pritisnem, vreme se vraća desetak sekundi unazad. Kao da premotavate video snimak.

Znači, svaki put kada pritisnete dugme, vreme se vraća deset sekundi – svuda na planeti?

– Ne samo na planeti. U celom univerzumu. Postoji samo jedno vreme, i kada ga premotavate, ono se premotava svuda.

Moram priznati, to zvuči pomalo zastrašujuće. I iskreno, pomalo ilegalno.

– Zašto ilegalno? Samo upravljam vremenom. Nisam nikome naneo štetu.

Vraćate ljudima vreme bez njihovog znanja i pristanka. Zar to ne deluje kao nešto što ne bi smelo da se radi?

– Uf, ne sviđa mi se vaš ton...

– …

– …

– …

– …

Jeste li upravo pritisnuli plavo dugme?

– Nisam siguran... Možda jesam, ali ne sećam se.

Zamolio bih vas da to ne radite tokom emisije.

– Izvinjavam se. Verovatno sam ishitreno reagovao na vaše pitanje.

To nije opravdanje za manipulisanje vremenom. I kako da znamo da to stvarno funkcioniše, ako se premotavanja vremena ne sećate ni vi, ni ja?

– Treba da slušate osećaj...

Vaš osećaj?

– I vi i ja, duboko u sebi, znamo da smo već nekoliko puta vratili vreme. Jednostavno se oseća.

Naši slušaoci će, bojim se, želeti neki konkretniji dokaz, gospodine Dorijane.

– Nema potrebe za dokazima. Ko oseća, taj zna.

Dobro, recite nam barem kako ta naprava tačno funkcioniše. Kako uspevate da manipulišete protokom vremena?

– Veoma jednostavno. U pitanju je mali čip, vrlo složen, koji koristi moj sat kao vremensku referencu. Aktiviram ga plavim dugmetom, i pritiskom vraćam vreme desetak – ili dvadesetak sekundi unazad. Ne mogu da se setim tačno koliko...

I to utiče na celo čovečanstvo?

– Na ceo univerzum. Vreme je jedno i kada se pomera, pomera se svuda.

To zaista zvuči i opasno i neetički.

– Uf... ne sviđa mi se vaš ton...

– …

– …

– …

– …

Jeste li vi to upravo pritisnuli plavo dugme?

– Možda... Postoji šansa da jesam.

Ja bih vas zamolio da to više ne radite.

- Izvinite. Najverovatnije sam bio isprovociran nekim vašim pitanjem.

Zašto bi vas moja pitanja isprovocirala? Pokušavam samo da našim slušaocima predstavim vašu, kako tvrdite, revolucionarnu napravu koja omogućava vraćanje vremena tridesetak sekundi unazad.

– Čujem blagu dozu cinizma u vašem glasu...

Izvinjavam se, ali teško mi je da poverujem da postoji uređaj koji može da menja tok vremena. Posebno ako čak ni vi, kao njegov tvorac i vlasnik, ne možete to da dokažete.

– Nema potrebe za dokazima. I vi i ja duboko u sebi znamo da smo se već nekoliko puta vratili unazad. To se jednostavno oseti. A ko oseti, taj i zna. Ali sada mi je jasno da vi spadate u one ljude kojima je teško da poveruju u bilo šta. I možda je najbolje da se ovaj intervju nikada ni ne dogodi. Zbogom, gospodine Surđadindalov.

– …

– …

– …

– …

Poštovani slušaoci, dobrodošli u novo izdanje emisije "Čudni su putevi ljudski" na talasima radio stanice "Frekvencija krajnosti". Danas smo planirali da vam predstavimo gospodina Doriana – čoveka koji tvrdi da može da kontroliše vreme. Nažalost, gospodin Dorian se nije pojavio.

U nastavku emisije, umesto intervjua, puštaćemo največe strane hitove osamdesetih. Nadamo se da ćete uživati i da ćemo u sledećoj emisiji ugostiti nekoga ko će zaista biti vredan vašeg strpljenja i vremena.

Moje ime je Marinko Surđadindalov. Želim vam prijatan ostatak dana uz hitove osamdesetih...

Dobrodošli u još jedno izdanje emisije „Čudni su putevi ljudski“, na talasima radio stanice „Frekvencija Krajnosti“.

Danas razgovaramo sa ženom koja je pronašla neobičan način da ulepša sopstveni život tako što će drugima primetno skratiti isti.

Ona ne skuplja markice, ne hekla čarape, ne renovira stare komode. Ona prati usamljene ljude po šumi i pretvara se da je zombi.

Moje ime je Marinko Surđadindalov i pre nego što počnemo, recite, kako želite da vam se obratim? Po imenu ili nadimku?

- Moje ime je Dalia, ali za vaše slušaoce mogu biti Hodajuća Dali.

Odlično, Hodajuća Dali. Recite nam, kako ste došli na ideju da postanete zombi?

- Znate kako... oduvek sam se osećala mrtvo iznutra. A šuma je pravo mesto gde to moje „mrtvilo” mogu da ispoljim. Tamo mogu da budem ono što jesam. Usporena, tiha, neprimetna. Pratim ljude, posmatram ih iz daljine, šunjam se... A onda, u pravom trenutku, iskočim ispred njih, ukočenog tela, razrogačenih očiju, i jednostavno viknem „GRRRRR!”

Pretpostavljam da su reakcije burne?

- Itekako. Mada, prvi put se to dogodilo slučajno. 

- Dok sam šetala šumom saplela sam se, pala, i kada sam ustala izgledala sam dosta polomljeno. Tada je naišao neki planinar, vrisnuo je kao devojčica kada me je video, i pobegao je.

- Nikada se nisam osetila življe! 

I od tada ste odlučili da to postane vaš... hobi? 

- Ne hobi. Misija. Ljudi zaboravljaju da strah ima svrhu. Kad ih ja prepadnem, oni se prisete da im srce još uvek radi. U današnjem svetu, to je prava retkost. 

Koliko često to radite? Idete u šumu i pretvarate se da ste zombi? 

- Svakog vikenda. Najčešće predveče. To je moj vikend izlazak. 

Moram priznati, to zvuči prilično jezivo. 

- Pa i treba da bude. Da nije jezivo, ne bi bilo zabavno. Ljudi su postali mlaki. Treba im šok. Malo prljavštine pod noktima, malo blata na licu, i eto vam autentičnog iskustva preživljavanja.

Kako se pripremate za svoje „nastupe”?

- Imam garderobu: poderanu haljinu, jednu staru periku, maskaru koju namerno ne skidam danima dok se onako fino ne razmaže. Nekad ponesem i malo trulog mesa - čisto radi autentičnosti. Ispostavilo se da me se ljudi više plaše ukoliko primete da držim komad mesa u rukama...

I niko vas do sada nije prijavio policiji?

- A šta tačno da prijave? Da ih prati zombi? A i na kraju, ja samo širim dobro u svetu. Ja sam šok terapeut. Besplatno podsećam ljude da su živi i usput ih i čeličim. A i malo kardia vikendom još nikome nije škodilo.

U pravu ste. A recite mi, da li ste ikada povredili nekoga? 

- Nikada. Bar ne fizički. Mada je jednom jedan dečko istrčao iz šume pravo na auto-put... Ali to stvarno nije bil moja krivica. Ko normalan trči pravo na put? Trebalo je da skrene desno. Rekla sam sebi: „Dalia, ti si uradila sve kako treba, on je samo pravio loše životne izbore.“ 

O Bože! Da li je dečak dobro? 

- Par preloma. Dobro je ali sada više on izgleda kao zombi nego ja (histeričan smeh)! 

Razumem. Drago mi je da u svemu tome uživate. 

– Ja ne uživam. Ja postojim.

U redu Hodajuća Dali. Za kraj, da li biste želeli nešto da poručite našim slušaocima?

– Naravno. Dragi ljubitelji prirode, šetajte slobodno. Samo nemojte da se pravite hrabri. Ako čujete korake iza sebe, ili grančicu kako puca, to sam najverovatnije ja. Vaša zombi komšinica. 

Hvala vam, Hodajuća Dali.

Poštovani slušaoci, ovo je bila emisija „Čudni su putevi ljudski“ na „Frekvenciji Krajnosti“.

Ja sam Marinko Surđadindalov, i želim vam mirnu šetnju šumom, i prijatan susret sa našom današnjom gošćom.

Laku noć.