Žvake za seljake

Priča o Srbiji koju jedni nikada nisu napustili i onima koji su iz nje otišli.

Dok se "iseljenici" vraćaju u posete rodbini, sa sobom donose slike uređenih života, boljih plata, novih automobila i „normalnog sveta“. A iza njihovih priča ostaje pitanje: šta se dogodilo sa onima koji su ostali? I ko kome danas ima pravo da objašnjava kako treba živeti, za koga glasati, šta čuvati i kako voleti zemlju iz koje se otišlo?

Sećanja na godine inflacije, nestašica, ratova i bombardovanja, „Žvake za seljake“ otvara mnogo dublju temu od one o odlasku i ostanku. To je tekst o promenjenim životima, promenjenim ljudima i o nevidljivoj granici koja se vremenom povukla između „nas“ i „vas“.

Bez ulepšavanja i bez želje da se bilo kome dopadnem, govorim iz svog ugla. U tekstu za one koji su otišli, one koji su ostali, one koji se vraćaju i one koji sa bezbedne udaljenosti imaju vrlo precizne savete kako bi ovi drugi trebalo da žive.

Malo politike, malo sećanja, malo luksuznih automobila, malo sardine i "eurokrema", nekoliko splavova, jedan avion i poprilična količina žvakanja.

Nije ovo vodič za čuvanje Srbije. A nije ni pokušaj da vam objasnim kako treba da živite. Jer ljudi koji su otišli nisu zaboravili Srbiju. Ali ni ljudi koji su ostali nisu zaboravili njih, one stare njih.

I možda zato ponekad iskrsne problemčić.