Kako (i zašto) smo preživeli

Pre nego što je čovečanstvo otkrilo da dete može da se povredi ako pogleda ljuljašku popreko, postojalo je jedno sasvim drugačije vreme. Vreme u kome si mogao da piješ vodu iz dvorišne česme, jedeš zeleno voće, voziš bicikl bez kočnica i kacige, polomiš ruku i dobiješ koficu s peskom za rehabilitaciju. Ako si preživeo, odlično. Ako nisi... Vreme kad su majke pušile "moravu" bez filtera i radile do porođaja i lečile decu oblogama od rakije, sirćeta i još koječega što danas verovatno zahteva saglasnost tri ministarstva. Toplomer se pozajmljivao od komšija, lomio, a živa je veselo završavala po krevetu.

Nije bilo interneta. Nije bilo mobilnog. Nije bilo roditeljskog GPS-a. Nije bilo mogućnosti da roditelj proveri da li si dobro.

Jer nisi bio kod kuće.

Bio si negde napolju, sa još dvadesetoro dece, i vraćao si se kad padne mrak ili kad osetiš da si gladan. Sem ako nisi im'o sreće da ti neko usput nabere trešnje.

A odrasli - odrasli su bili posebna civilizacija. Babe su predviđale budućnost, komšije znale sve o svima, žene sa papilotnama na glavama odlazile na lubenicu u komšiluk, a čovek je mog'o da ima dve kuće zahvaljujući kamionu koji je uglavnom služio tome da ga popravlja.

I sve je nekako funkcionisalo. Ne nužno dobro. Ne nužno razumno. Al' funkcionisalo je.

Ovo nije knjiga o „divnim starim vremenima“. Ovo je priča o jednom svetu u kome se živelo sa manje stvari, manje zaštite, manje izbora i, činjenica, mnogo manje živaca za gluposti. O deci koja su slobodno padala, ustajala i nastavljala da se igraju. O odraslima koji su istovremeno bili mudri, smešni, štedljivi, tvrdoglavi, solidarni, potpuno nerazumni i povremeno zreli za ozbiljnu psihološku procenu.

O ulici u kojoj se sve znalo.

O vremenu u kome se šećer pozajmljivao od komšije i uredno vraćao, pazeći da se greškom ne vrati aleva paprika.

I o generaciji koja je, protiv svih očekivanja, preživela sopstveno detinjstvo.

A onda je došao internet. I 499 televizijskih kanala. I roditeljski nadzor. I aplikacije. I alergije. I psiholozi.

I bumeri.

Al' dobro, nećemo da preterujemo. I oni su preživeli. Nekako.