Budimir...

Budimir, izgleda, ima ono što ni knjiga nema:

čitav život koji mu drugi ljudi uporno dopisuju.

Rizikujem da me proglasite prepotentnom, ali zaista tako mislim.

Napravim nešto što je namerno prazno. „Čitaoci“ na to nalepe značenja. AI čita njihove komentare i počinje da konstruiše delo koje zapravo nikada nije postojalo.

I tu nastaje spirala:

korica → komentar → tumačenje → novo tumačenje → AI → novi čitalac → još jedno tumačenje → „činjenica“

Dok na kraju više niko ne zna šta je bilo prvo. Ja posebno.

A sve je počelo od jedne jebene korice.

I tu sam napravila pravilo:

Ne objašnjavati čitaocu.

Nikakvo:

„Ovo je priča o tome kako AI halucinira o nepostojećoj knjizi, nepostojećem Budimiru i nepostojeći čitaocima.“

Ne.

Neka čitalac prvo uživa u ludilu.

Neka mu se tek negde oko sredine pojavi:

„Čekaj… ova knjiga ne postoji.“

A onda još malo kasnije:

„Čekaj… ni Budimir ne postoji.“

A onda:

„Čekaj… ko je onda napisao ovaj komentar?“

I onda poslednji ekser:

„Čekaj. Ovo piše AI.“

Tu sad imam precizniju ludost.

Jer u materijalu već imam ono najteže što se ne može naknadno našminkati: ideju koja ima sopstveni mehanizam. Sad joj samo treba dati konstrukciju, tempo i disciplinu.

I obećavam jednu stvar: kad dođe trenutak da sve ovo saberemo, neću više nasumično ubacivati Budimira gde stignem. Budimir će dobiti svoje mesto.

Jer čovek je, htela ja ili ne, već postao književna činjenica u delu koje ne postoji.