Zovem se Gaja

"Zovem se Gaja" je priča žene koja posmatra svet bez mnogo iluzija, sa dovoljno ironije da izdrži ono što joj život servira.

Ima četrdeset godina, stan, Reno 5, grobno mesto i dijagnozu zbog koje joj se baš i ne žuri da pravi dugoročne planove.

Ali nije priča o bolesti. Jer bolest je samo jedna od stvari koje su joj se dogodile.

Pre nje je preživela utapanje, požar, saobraćajnu nesreću, bombu, ozbiljnu oluju i nekoliko ljudi. Ovo poslednje, pokazalo se, računa se kao teža kategorija.

Odrasla je u porodici u kojoj se ljubav nije naročito demonstrirala na način koji bi psiholozi danas verovatno preporučili, ali se zato kuvalo, putovalo, čitalo, svađalo, brinulo i govorilo sve ono što se ne govori baš svuda. Imala je roditelje koji su imali svoje tajne, prijatelje koji su imali svoje probleme i Dejana, koji je uglavnom imao neku novu ideju kako da život učini komplikovanijim nego što već jeste.

Onda su počele da nestaju stvari za koje je mislila da su zauvek njene.

Ljudi. Novac. Sigurnost. Slika o sopstvenoj porodici.

A neke stvari koje je mislila da zna pokazale su se kao priče koje su joj bile ispričane samo napola.

Nije sve smešno. Nije sve ni tužno. Ali je, na svoj način, prilično životno.

Gaja priča o odrastanju, porodici, ljubavi, gubicima i onome što čovek otkrije tek kada više nema od čega da skrene pogled. I o tome kako je vrlo rano naučila da posmatra svet, da ga komentariše i da se, kad nema drugog rešenja, nasmeje njegovim apsurdima. Ne zato što je sve smešno. Nego zato što ponekad nije.

A i zato što čovek mora nekako dalje.