Poslednji dan - video (YouTube) https://www.youtube.com/watch?v=kV2xRskqXS0

Audio priča na BANDCAMP (audio verzija + instrumental): https://markovicmartin.bandcamp.com/

Autor: Marković Martin

Instrumental: Marković Martin - Hod kroz nepoznato

Instrumental rađen u FL Studio 21.

Lektura: Aleksina Đorđević

Narator: Marković Martin

Aleksina Đorđević - zvanična stranica: https://www.facebook.com/aleksina.djordjevic

Aleksina Đorđević - YouTube stranica: https://www.youtube.com/@alexinacool

Tekstualna verzija priče:

Poslednji dan

Priča iz zbirke "REKLAMA i druge priče" https://payhip.com/martinmarkovic/blog/knjige/reklama-i-druge-price

Kiša je besno udarala o prljave, napukle prozore napuštene zgrade, dok je neprirodno crno nebo povremeno obasjavala oštra svetlost munja. Razrušene ulice i tlo mrtvog grada prekrivala je gusta, teška magla, iz koje su, osim gromova, dopirali jezivi jauci onih nesrećnika koji su se zatekli u njoj. Bilo je očigledno: naše vreme na ovoj planeti ističe.

Ulaz u zgradu se urušio, ostavljajući me zarobljenog u njenoj unutrašnjosti. Sve što sam sada mogao da učinim bilo je da kroz zamagljeno staklo posmatram kako planeta prestaje da bude naša. Odrastao sam u vremenu kada su ljudi svakih deset godina predviđali smak sveta. Ko je mogao i da pretpostavi da će se jednom ta predviđanja i ostvariti?

Neki su krivili naučnike, one koji su konstantno tragali za znakovima života u udaljenim delovima svemira. Drugi su tvrdili da bi nas jednog dana, bez obzira na ta istraživanja, život izvan našeg Solarnog sistema svakako pronašao. Ko je bio u pravu, sada više nije važno. Vladavina ljudi na ovoj planeti se uskoro završava.

Dok sam sedeo u svojoj sobi, pitao sam se da li bih išta uradio drugačije da sam znao kakav nas kraj čeka. Moj život bio je prilično miran. Tiho i povučeno postojanje u svetu koji sam stvorio samo za sebe. Ljudi mi nikada nisu bili preterano zanimljivi, niti su privlačili moju pažnju. Sve što sam želeo, na ovaj ili onaj način, uspeo sam da ostvarim. Nisam mogao reći da sam bio najsrećniji čovek na svetu, ali nisam nosio ni neka velika kajanja.

Moja svakodnevica bila je balans između sreće i patnje. Zlatna sredina, bez većih uspona i padova. Neki bi možda rekli da takav život nije pravi život, već vešto izbegavanje istog. Ali ja u tome nisam video ništa loše.

Ponovo sam pogledao kroz prozor. Tamno nebo, išarano munjama, sada je delovalo kao da se polako topi stapajući se sa tlom. Kiša, koja je do malopre agresivno udarala o stakla, izgledala je kao da stoji u mestu - ili možda čak počinje da se vraća nazad ka nebu.

Usmerio sam pogled ka ulicama i u daljini, kroz gustu maglu, ugledao polomljene automobile i komade zgrada kako se polako odvajaju i uzdižu. Ceo prizor odavao je utisak kao da je nebo počelo da privlači sve ka sebi. Osećao sam kako gravitacija postaje sve slabija.

Odjednom sam začuo kucanje na vratima. Ignorisao sam ga. Nisam želeo da svoje poslednje trenutke delim ni sa kim. Međutim, kucanje je postajalo sve jače, pretvarajući se u lupanje. Ubrzo se začuo i glas starije žene iz stana preko puta.

„Komšija, molim te, otvori! Molim te… ne želim da umrem sama!”

„Ali ja želim”, tiho sam promrmljao.

Ipak, shvativši da neće odustati, nevoljno sam otvorio vrata. Bez reči je prošla pored mene i ušla u sobu, zauzimajući mesto pored prozora.

„Hvala ti”, prošaptala je jedva čujno, dok se spuštala na pod. Pribila je kolena uz grudi i obavila ih rukama, drhteći. Zatvorio sam vrata, prišao i seo pored nje. „Nikada nisam pomislila da će se ovako završiti”, rekla je kroz suze. Pogledala me je sa očima punim nade, kao da sam ja mogao nešto da promenim.

„Zar vaš sin nije trebalo ovih dana da se vrati iz inostranstva i ostane kod vas?”, upitao sam više reda radi nego što me je to zaista zanimalo.

Neko vreme vladala je tišina. Potom me je tiho, gotovo stidljivo, upitala:

„Ti nemaš dece?” Nisam odgovorio. Ionako je znala odgovor. „Deca su jedino što vredi na ovom svetu”, nastavila je kao da razgovara više sa sobom nego sa mnom. „Ja sam imala sina… ali, nažalost, poginuo je”, njen glas je počeo da drhti dok se borila da sakupi snagu i ispriča priču do kraja. „U početku sam osećala neizdrživ bol, ali posle toga… došao je osećaj velike sramote. Nisam uspela da izvršim svoju majčinsku dužnost. Nisam uspela da zaštitim svoje dete. I od stida, svima sam govorila da je otišao u inostranstvo da studira.” Reči su joj se pretvorile u jecaje.

Držala se za grudi, kao da pokušava da obuzda bol koja ju je preplavljivala. „Sine…”, nastavila je kroz plač. „Svi na kraju ostajemo sami. Vidim da si se ti pomirio s tim. Čak i moja prijateljica, koju je ćerka napustila kada joj je bila najpotrebnija, uspela je da pronađe način da ide dalje. Sakupila je snagu, pobedila bolest… a onda je odlučila da putuje. Obilazila je mesta o kojima je oduvek sanjala. Uspela je u tome da pronađe sreću. A ćerku kao da nikada nije ni imala.” Na trenutak se umirila. Pogledala me je pravo u oči i tihim tonom izgovorila: „Imali porodicu ili ne, svi na kraju ostajemo sami.”

U tom trenutku začula se jaka eksplozija. Zgrada preko puta naše počela je da se lomi. Gravitacija je postala toliko slaba da ni ja više nisam uspevao da zadržim noge na tlu. Pogledao sam ka komšinici koja je u suzama posmatrala uništenje našeg sveta kroz prozor. Uhvatio sam je za ruku i privukao ka sebi. Iako sam većini ljudi delovao kao hladna, povučena osoba, što većim delom i jesam bio, razumeo sam i ja osećaj usamljenosti. Zajedno smo gledali kroz prozor dok najzad kroz oblake nisu počela da se probijaju stvorenja za kojima smo toliku dugo tragali. Život van našeg Sunčevog sistema.

Čuo sam komšinicu kako tiho izgovara molitvu. Sklopio sam oči i čekao da se sve ovo konačno završi. Ova planeta više nije bila naša. Možda nikada to nije ni bila… Sve ovo… sve ovo se dodilo samo zato što smo želeli da budemo malo manje usamljeni u beskonačnom univerzumu.