Na samoj ivici Sunčevog sistema, otkriven je procep koji poseduje sposobnost da iskrivi prostor i vreme oko sebe. Njegovo istraživanje ubrzo je započeo ugledni naučnik, Dr. Kaleb Grejson, koji je sa malim istraživačkim timom poslat na svemirsku stanicu u neposrednoj blizini procepa. Međutim, ova zagonetna svemirska pukotina otkriće tajne o univerzumu koje će u potpunosti srušiti sve što je čovečanstvo znalo o protoku vremena i o samom životu.

  Knjiga istražuje poreklo života i smrti kroz prizmu naučno-fantastičnog horora, gde se jedini preživeli član istraživačkog tima suočava sa stvorenjem iz procepa, kao i sa samim procepom. Dok se bori sa gubitkom voljene osobe i pokušava da shvati postojanje večnog života koji svemirska pukotina nudi, nameću se pitanja: Da li je besmrtnost blagoslov ili prokletstvo za organska bića? Da li je vredno težiti večnom životu, čak i po cenu gubitka sopstvene ljudskosti? I šta večan život znači za bića napravljena od organskog materijala?

Dok je rukom lagano kretao ka džepu skafandera gde se nalazila lampa, neočekivani zvuk je zaparao tišinu svemirske stanice. Bio je to užasno glasan ton koji astronaut nije prepoznavao – zvučao je kao krik koji je umesto ljudskog bića proizvela mašina. Neljudski vrisak je trajao samo delić sekunde, ali ga je svojom snagom oborio na pod i na trenutak mu potpuno zamračio vid.

Dok mu se pogled polako bistrio, zastrašujuća spoznaja se podizala u njegovoj svesti - više se nije nalazio na stanici. Stajao je na tečnoj površini jarko crvene boje. Krv? Ne... Činilo se da je ova crvena tečnost mnogo više od toga. Beskonačan okean kao da je bio sačinjen od samog života. Svaki talas odjekivao je kao grmljavina, dok su se u daljini čuli tihi jecaji koji su dopirali iz njegovih dubina. Jecaji koji su stvarali nepodnošljivu simfoniju očaja i bola. Sama površina okeana pulsirala je pod njegovim nogama, kao da je pokušavala da ostvari kontakt, dok se nad njim nadvijala potpuna tama. Crni svod koji je bio potpuna suprotnost okeanu. Nepregledan ponor, potpuno lišen života.  

U panici, počeo je da se osvrće oko sebe pokušavajući da shvati šta se događa. Trudio se da se pomeri ali nije uspevao. Nepokretnost je pojačavala paničan strah. Zvuci koje je okean proizvodio zarivali su se direktno u njegov um. Pomislio je da sigurno gubi razum. Sve što je video, čuo, i osećao u tom trenutku izgledalo je previše realno, iako je znao da ništa od svega ovoga ne može da bude stvarno. I taman kada je poželeo da zavrišti iz sveg glasa, u daljini je primetio mračnu siluetu koja je gledala direktno u njega. A zatim se začuo i glas. Isti onaj koji je bio mešavina ljudskog i mehaničkog. Krik pretvoren u reči. Govorio je tiho, ali je astronaut razumeo svaku reč.

"Biće napravljeno od mesa i duše zarobljene u njemu, stoji u moru sačinjenom od esencije života i traži besmrtnost. Ponovo si ovde po ko zna koji put. Želiš večnost ali strah preovladava. Odbaci telo kreirano samo za privremeno postojanje. Ne možeš biti večan u dimenziji u kojoj je sve prolazno. Ne mogu ti dati trajnu besmrtnost u svetu gde beskonačnost i večnost ne postoje. Energija tvog postojanja mi govori da još uvek nisi spreman. Čekaću te ovde jer je tako rečeno. Tražio si, obećao sam. Tvoje vreme za prelazak će doći uskoro. Budi spreman. Ostala su još samo dva pokušaja pre potpunog odvajanja tvoje duše.

Više informacija uskoro.