Priče napisane za konkurs ZLATNI HRAST 2025 (organizator Nova POETIKA).

Ova zbirka priča kombinuje horor i crni humor, pružajući jedinstven uvid u distopijski svet u kojem dominira misteriozna kompanija "AlterEvo." Dok većina priča istražuje jezive i uznemirujuće događaje, tri priče se ističu kao satirične reklame za proizvode ove kompanije. Iako "AlterEvo" nije direktno prisutna u većini priča, njeno zloslutno delovanje se postepeno otkriva, povezujući sve priče u zajednički univerzum. Reklame su napisane u komičnom tonu, čime je istaknuta apsurdnost modernog marketinga koji čak i najgroznije proizvode može prikazati kao nešto što je hit i kul. Svaka priča se može čitati samostalno, ali pažljiv čitalac će uočiti niti koje ih povezuju kroz uticaj "AlterEvo" kompanije na sudbine likova.

Da li ste se ikada zapitali kako bi izgledao život u kojem ste vi najbolja verzija sebe? Da li vam je dosadilo da svakodnevno budete okruženi istim licima i istim razgovorima, koji vas ostavljaju praznima? Možda vas vaš odraz u ogledalu više ne inspiriše? Ili osećate da vas sopstvene misli sputavaju, kao da ste zarobljeni u mentalnim okovima? A možda samo želite da postanete neko drugi, na nekom drugom mestu? Ako ste se pronašli u bilo kojoj od ovih situacija, imamo odličnu vest za vas!

Naša kompanija vam nudi revolucionarna, jednostavna i trajna rešenja za sve vaše muke. Ne verujete? Pogledajte samo nekoliko načina na koje možemo promeniti vaš život iz korena i učiniti vas srećnijim, boljim i zadovoljnijim nego ikada pre.

Zdravlje i fizički izgled

Da li vam je dosta dosadnih dijeta i mukotrpnih treninga? Da li ste umorni od neprestanog brojanja kalorija, beskrajnih porcija zelene salate i zamornih dana u teretani koji ne donose željene rezultate? Naša kompanija ima rešenje! Nudimo vam inovativne metode koje će vas osloboditi ovog tereta.

Naš asortiman obuhvata tablete koje eliminišu sve nepotrebne kalorije pre nego što se pretvore u masne naslage. Ukoliko je gutanje tableta nešto što je previše naporno za vas, u ponudi imamo i opciju presađivanja vaše glave na telo profesionalnog sportiste ili modela.

Želite atletski izgled bez truda? Mi smo tu da vaš san pretvorimo u stvarnost!

Produženi dani

Da li se osećate kao da nemate dovoljno vremena za sve svoje obaveze? Kao da sat uvek kuca prebrzo, a vi ste stalno u trci s vremenom? Naša kompanija razume koliko je dragocen svaki trenutak, zbog čega vam nudimo Hrono Relative tablete koje usporavaju vašu percepciju vremena, omogućavajući vam da završite više zadataka u kraćem vremenskom periodu, bez stresa i žurbe. Zamislite svet u kojem imate vremena za sve – posao, porodicu, hobije i opuštanje. To je sada moguće uz Hrono Relative! Recite zbogom danima koji traju dvadeset i četiri sata!

Umetnički izražaj

Da li ste oduvek sanjali da postanete poznati umetnik – pisac, slikar ili muzičar? Ali jednostavno ste rođeni bez ikakvog talenta, a istovremeno osećate krivicu zbog korišćenja veštačke inteligencije? Naša kompanija vam nudi jedinstvenu priliku da ostvarite svoj puni potencijal!

Kroz naše dugoročne kurseve, koji traju od trideset do pedeset godina, osposobićemo vas da postanete najpoznatiji umetnik modernog doba. Uspeh je zagarantovan – mi ne priznajemo neuspeh!

Mentalno unapređenje

Da li ste nezadovoljni načinom na koji vaš um funkcioniše? Plašite se da ćete ispasti glupi u društvu i puni ste nesigurnosti? Možda ste pokušavali kratkoročna rešenja poput alkohola, ali ona više ne deluju? Naša kompanija ima savršeno rešenje za vas!

Ugradnjom jednostavnog čipa u vašu glavu, vaš mozak će dobiti direktan pristup našoj najnovijoj 6-J mreži. Ovaj čip ne samo da će povećati vašu inteligenciju, već će vam omogućiti i momentalan uvid u sve informacije koje su vam potrebne.

A to nije sve! Ako se odlučite za ovu uslugu do kraja godine, dobijate i dodatni čip koji će vam poboljšati vid – potpuno besplatno! Ugradite čip danas i postanite najpametnija osoba u prostoriji.

"Melior vos in melius cras!" - "Bolji vi u bolje sutra!" To je moto naše kompanije koja za cilj ima da pomogne ljudima koji jednostavno ne umeju da pomognu sami sebi.

Kiša je besno udarala o prljave, napukle prozore napuštene zgrade, dok je neprirodno crno nebo povremeno obasjavala oštra svetlost munja. Razrušene ulice i tlo mrtvog grada prekrivala je gusta, teška magla, iz koje su, osim gromova, dopirali jezivi jauci onih nesrećnika koji su se zatekli u njoj. Bilo je očigledno: naše vreme na ovoj planeti ističe.

Ulaz u zgradu se urušio, ostavljajući me zarobljenog u njenoj unutrašnjosti. Sve što sam sada mogao da učinim bilo je da kroz zamagljeno staklo posmatram kako planeta prestaje da bude naša. Odrastao sam u vremenu kada su ljudi svakih deset godina predviđali smak sveta. Ko je mogao i da pretpostavi da će se jednom ta predviđanja i ostvariti.

Neki su krivili naučnike, one koji su konstantno tragali za znakovima života u udaljenim delovima svemira. Drugi su tvrdili da, bez obzira na ta istraživanja, jednog dana bi nas život izvan našeg solarnog sistema svakako pronašao. Ko je bio u pravu, sada više nije važno. Vladavina ljudi na ovoj planeti se uskoro završava.

Dok sam sedeo u svojoj sobi, pitao sam se da li bih išta uradio drugačije da sam znao kakav nas kraj čeka. Moj život bio je prilično miran. Tiho i povučeno postojanje u svetu koji sam stvorio samo za sebe. Ljudi mi nikada nisu bili preterano zanimljivi, niti su privlačili moju pažnju. Sve što sam želeo, na ovaj ili onaj način, uspeo sam da ostvarim. Nisam mogao reći da sam bio najsrećniji čovek na svetu, ali nisam nosio ni neka velika kajanja.

Moja svakodnevica bila je balans između sreće i patnje. Zlatna sredina, bez većih uspona i padova. Neki bi možda rekli da takav život nije pravi život, već vešto izbegavanje istog. Ali ja u tome nisam video ništa loše.

Ponovo sam pogledao kroz prozor. Tamno nebo, išarano munjama, sada je delovalo kao da se polako topi stapajući se sa tlom. Kiša, koja je do malopre agresivno udarala o stakla, izgledala je kao da stoji u mestu – ili možda čak počinje da se vraća nazad ka nebu.

Usmerio sam pogled ka ulicama i u daljini, kroz gustu maglu, ugledao polomljene automobile i komade zgrada kako se polako odvajaju i uzdižu. Ceo prizor odavao je utisak kao da je nebo počelo da privlači sve ka sebi. Osećao sam kako gravitacija postaje sve slabija.

Odjednom sam začuo kucanje na vratima. Ignorisao sam ga. Nisam želeo da svoje poslednje trenutke delim ni sa kim. Međutim, kucanje je postajalo sve jače, pretvarajući se u lupanje. Ubrzo se začuo i glas starije žene iz stana preko puta.

"Komšija, molim te, otvori! Molim te... ne želim da umrem sama!"

"Ali ja želim," tiho sam promrmljao. Ipak, shvativši da neće da odustane, nevoljno sam otvorio vrata. Bez reči je prošla pored mene i ušla u sobu, zauzimajući mesto pored prozora...

Potpuna tama. Moje telo se nalazi u bestežinskom stanju. Koliko dugo već padam? Možda su prošle samo sekunde, a možda i godine. Čudan osećaj. Kada pokušam da procenim protok vremena, misao mi izmiče. A svaki put kada želim da se prisetim kako sam dospeo ovde, udaram u nevidljivi zid koji ne dopušta mojim mislima da dođu do odgovora. Jedino što znam je da već neko vreme držim oči zatvorene, nadajući se da ću, kada ih ponovo otvorim, biti u svojoj sobi... u svom krevetu.

Lagano sam otvorio oči i našao se usred beskrajne pustinje prekrivene crvenim peskom. Prostirala se unedogled, a iz njenog tla izranjali su monoliti napravljeni od nekog čudnog, crnog materjala. Neki od njih bili su toliko visoki da su probijali tmurno nebo, na kojem su povremeno sevale munje. "Dobro je, ovo je samo san", rekao sam sebi, potpuno samouvereno. Jednostavno mora da je tako. Da je sve ovo stvarno, ovaj prizor bi izazvao strah i paniku u meni, ali nisam osećao ništa. Stajao sam neko vreme nepomično, pokušavajući da u daljini pronađem bilo kakvu tačku od interesa. Međutim, pustinja se širila u svim pravcima poprimajući nestvarne dimenzije. "Samo kreni u bilo kom pravcu – ništa od ovoga nije stvarno, što znači da ni izbor nema značaja." Vođen tom mišlju, napravio sam prve korake u ovoj bizarnoj dimenziji.

Pustinjom su odjekivali zvuci koje je proizvodila grmljavina u daljini. Dok sam koračao, pokušavao sam da se prisetim poslednjeg trenutka pre nego što sam dospeo ovde. Pred očima su mi se smenjivale slike iz različitih razdoblja mog života, ali nijedna nije nudila odgovor. Verovao sam da je ovo san, ali... nisam mogao da se setim ni trenutka kada sam legao da spavam.

"Možda posledica alkohola?" pomislio sam, tražeći logično objašnjenje. Pijenje domaće rakije do potpunog gubitka svesti nije mi bilo strano. "To je to!" zaključio sam. "Najverovatnije ću se probuditi na podu svoje sobe."

Dok sam se sve teže probijao kroz beskrajni crveni pesak, pogled mi je privukao oblik nečega što je delovalo mnogo veće od monolita pored kojih sam do sada prolazio. Bila je to piramida, napravljena od istog crnog materijala kao i monoliti. Njena površina bila je savršeno glatka dok se vrh gubio u oblacima. Po prvi put otkako sam se našao u ovom čudnom prostoru, osetio sam strah.

Te noći začuo sam cviljenje ispred vrata. Nedugo zatim, dopro je i snažan, tupi zvuk. Krupnim korakom prišao sam vratima i kad sam ih otvorio, ugledao vuka kako leži naslonjen na njih, prekriven krvlju. "Jadno stvorenje, šta ti se dogodilo?" pomislio sam dok sam oprezno unosio ranjenu životinju u prostoriju ispunjenu toplinom vatre, koja je tiho pucketala u kaminu. Dok sam zatvarao vrata, krajičkom oka uhvatio sam čudno svetlo u dubini šume, koje je, nakon kratkog treperenja, potpuno nestalo u mraku. Ostatak noći proveo sam uz ranjenog vuka, boreći se da mu spasem život. Smrt mi je postala nepodnošljiva, naročito nakon što sam izgubio sina i suprugu, zbog čega sam i pobegao iz civilizacije. 

Sedeo sam na svom krevetu, jedinom komadu nameštaja u ovoj sobi osim stola i stolice, i posmatrao ranjenog vuka kako spava pored kamina. Čvrsto sam držao pušku u ruci, spreman za svaki slučaj – nikad se ne zna, mogao bi da nasrne čim se probudi. Primetio sam da se krvarenje iz rana na njegovom telu zaustavilo.

Proveo sam celu noć budan, pokušavajući da shvatim šta bi moglo naneti takve povrede ovom stvorenju. Još veće pitanje bilo je – zašto je završio baš pred mojim vratima? Vatra u kaminu se ugasila, ali nisam imao hrabrosti da ustanem i ponovo je zapalim. Sedeo sam nepomično, zureći u njega, iščekujući trenutak kada će otvoriti oči. "Ali šta onda?" šapnuo sam sebi. "Šta će se desiti kada se probudi? Da li će napasti? Jesam li pogrešio što sam ga pustio unutra?" Puška u mojim rukama delovala je kao jedina odbrana.

Tišinu je iznenada prekinulo tiho cviljenje. Vuk se pomerao. Polako je podigao glavu, pogledao me pravo u oči, a onda brzo skrenuo pogled prema vratima, kao da osluškuje nešto što ja nisam mogao da čujem. Stegao sam pušku još jače i, drhtavim glasom, progovorio: "Hej... Ne boj se. Šta god da te je sinoć povredilo, više nije ovde. Ovde si bezbedan." Moj glas je zvučao neubedljivo, čak i meni. Ironija situacije bila je jasna – govorio sam mu da je siguran, dok sam držao pušku uperenu u njega.

Vuk je pokušao da ustane, ali nije imao snage. Tek što je stao na noge, srušio se nazad na pod. Bez razmišljanja, bacio sam pušku na krevet i prišao mu. Nešto u meni nateralo me je da ga zaštitim. "Biće sve u redu," šapnuo sam, spuštajući se pored njega.

Dok sam sedeo na podu pored vuka, osetio sam spokoj kakav nisam osećao još od nesreće... nesreće u kojoj sam izgubio suprugu i sina. Te iste nesreće koja me je naterala da pobegnem ovde, u napuštenu kolibu usred ničega. Kada sam ponovo otvorio oči, video sam vuka kako mirno spava, sa šapom prebačenom preko moje ruke. Bio je to prizor koji nisam mogao da zamislim ni u najluđim snovima.

Lagano sam ustao i obukao staru vojničku jaknu, prisećajući se svojih dana u službi. Zgrabio sam pušku i izašao napolje u šumu – trebalo je uloviti nešto, i za mene i za moga neočekivanog, ali dobrodošlog gosta. Sneg je padao tokom cele noći, zbog čega nisam očekivao da ću toliko brzo pronaći prve tragove - otiske zečjih šapa. Lagano sam ih pratio dok su me vodili sve dublje u šumu. Kada sam konačno ugledao zeca među drvećem, zaustavio sam se i pripremio pušku. Moj dah je usporio dok sam puškom pratio pokrete nervozne životinje... Pucanj je odjeknuo šumom, a crvena krv se razlila po beloj površini.

Dok sam se saginjao da podignem zeca, osetio sam nešto. Pogled. Neko ili nešto me je posmatralo. Srce mi je ubrzano tuklo. Okrenuo sam se, ali nisam video ništa. Uplašen, brzo sam pokupio plen i krenuo nazad ka kolibi. Osećaj da nisam sam bio je nepodnošljiv. Tada sam ih ugledao – dve svetleće tačke koje su sijale kroz maglu, nepomične. Oči.

Celu priču "Uljez" možete naći na zvaničnoj stranici Željka Belinića "čovjek-časopis" https://covjekcasopis.art.blog/2025/06/17/martin-markovic/

Na istom sajtu nalazi se i bogata zbirka kratkih priča, pesama i tekstova brojnih talentovanih autora, koje svakako vredi otkriti. Savršeno mesto za sve ljubitelje književnosti.