Dok kiša traje - video (YouTube) https://www.youtube.com/watch?v=M3lWER6uTgk&t

Audio priča na BANDCAMP (audio verzija + instrumental):

https://markovicmartin.bandcamp.com/album/audio-pri-a-dok-ki-a-traje

Autor: Marković Martin

Muzika / Animacija / Video: Marković Martin

Lektura: Aleksina Đorđević

Narator: Aleksina Đorđević

Aleksina Đorđević - zvanična stranica: https://www.facebook.com/aleksina.djordjevic

Aleksina Đorđević - YouTube stranica: https://www.youtube.com/@alexinacool

Zvuk kiše: 15 Minute timer with rain sounds - Good Timers https://www.youtube.com/watch?v=AQ72q6dvqy0

Instrumental i animacija rađeni u FL Studio 21.

Tekstualna verzija priče:

Dok kiša traje

Gledam kroz zamagljeni prozor. Kiša udara u staklo i klizi niz njega u krivudavim linijama, brišući svaki spoljašnji oblik. Mutno, razmazano... kao sećanje koje polako nadolazi.

Ne znam zašto mi se vraćaš u misli ovih dana. Godinama te nije bilo. Godinama sam disala bez tebe i to su bile najbolje godine mog života. Onda, niotkuda, kao da se nešto u meni prelomilo. I evo te opet. Jasno. Previše jasno. Vraćaš me onoj večeri, onom kafiću, onom osećaju koji sam svih ovih godina pokušavala da odbacim...

Bio je to moj kutak, mesto gde sam mogla da se izgubim u dimu, buci i mirisu jeftinog alkohola. A onda si se pojavio ti. Počeo si da dolaziš redovno, i neko vreme sam te samo posmatrala. Sa šanka. Tiho. Da niko ne primeti. Oči su mi stalno bežale ka tebi. Divila sam se tvom stavu, tvom izgledu, tvojim uvek nasmejanim očima, iako je ostatak tvog lica odavao umor i neku tišinu koja mi je bila dobro poznata. Ponekad bi pogledao ka meni, ali onako, usput. A ja sam se jedva suzdržavala da ti ne priđem, da te zagrlim, da ti nekako kažem da mi trebaš, iako te uopšte ne poznajem.

Između tih večeri, dani su bili teški. Izašla bih iz kafića, pa provodila sate smišljajući načine kako da te nateram da me primetiš. Da mi priđeš. Da postojiš pored mene makar samo kao drug. Nikada nisi znao koliko si me mučio svojom ravnodušnošću. Mislila sam da ne postoji ništa gore od toga nego da me ti ne primećuješ.

I onda se desilo. Veče kao i svako drugo. Kiša je klizila niz prozor. Sedela sam za šankom, a ti si prišao, nasmejao se i naručio piće. Taj trenutak presekao je sve u meni. Ruke su mi se tresle, nisam mogla da te gledam duže od sekunde. Samo sam želela da te uhvatim za ruku i kažem ti sve. Možda i da kleknem, da te molim da budeš deo mog života.

Ali nisam rekla ništa. Umesto toga — zaplakala sam. Nisam htela, samo nisam mogla da zadržim sve što sam nosila u sebi. Ti, ne znajući ništa, stavio si ruku na moje rame i pitao da li sam dobro. I u tom trenutku, prvi i poslednji put u životu, sve jeste bilo dobro.

Obrisala sam suze i ostatak večeri provela sa tobom — uz piće, smeh i duge razgovore. Da znaš samo kako si tada izgledao u mojim očima. Osmeh koji se pamti zauvek. Glas koji prodire direktno u dušu. Pogled koji vidi kroz sve moje maske. Te noći smo delili sve — bol, radost, tugu... Sve osim onoga šta sam zaista osećala. Čak i pijana, nisam smela da ti priznam da si mi sve. Kako bih i mogla? Bio je to naš prvi susret. Ne bi razumeo odakle toliko jaka osećanja. Ne bi znao da te u svojim mislima poznajem odavno.

Ali, sve to nije bilo ni važno. Posle samo nekoliko sati, sve je nestalo. Rastali smo se i više te nikada nisam videla. Ubrzo se i kafić zatvorio, odnoseći sa sobom jedino mesto na kojem sam mogla da se nadam da ću te ponovo sresti. Prva godina bila je pakao. Pokušavala sam da te izbrišem iz sećanja. Samo sam želela da se probudim bez tebe u mislima. Onda si počeo da blediš. Malo po malo. Dok potpuno nisi nestao... Sve do danas.

Prokleta kiša vratila me je pravo u onaj kafić. U mesto gde sam, iako nisam bila deo tvog života, mogla bar da budem u tvojoj blizini.

Znam da ne misliš na mene. Zašto bi? Za tebe sam bila samo stranac s kojim si na kratko razgovarao. Hoću li ikada moći da te izbacim iz sebe? Ne znam. Znam samo da dokle god ova kiša udara o prozore, ti ćeš biti tu. Ti, i kafić u kojem je deo mene zauvek ostao pored tebe.