Između svetova - video (YouTube) https://www.youtube.com/watch?v=eIZEYZIK9dk
Audio priča na BANDCAMP (audio verzija + instrumental): https://markovicmartin.bandcamp.com/
Autor: Marković Martin
Priča originalno napisana 7.7.2024.
Animacija: Marković Martin
Instrumental: Marković Martin - Na granici sna
Instrumental i animacija rađeni u FL Studio 21.
Lektura: Aleksina Đorđević
Narator: Aleksina Đorđević
Aleksina Đorđević - zvanična stranica: https://www.facebook.com/aleksina.djordjevic
Aleksina Đorđević - YouTube stranica: https://www.youtube.com/@alexinacool
Tekstualna verzija priče:
Između svetova
Petnaesti Novembar - Jedan sat posle ponoći
Liam je te noći primio poziv od policije. Glas sa druge strane linije saopštio mu je da su njegovi roditelji doživeli tešku saobraćajnu nesreću i da su prebačeni u bolnicu, na intenzivnu negu. Bez trenutka oklevanja, seo je u automobil i krenuo ka gradu u kojem su njegovi roditelji živeli. Izmedju se nalalzila manja šuma kroz koju je prolazila ulica. Ona nije često korišćena zbog velikih oštećenja na njoj. Ali u ovom slučaju to je bio najkraći put.
Dok je vozio kroz šumu, noć je postajala sve mračnija, a jedini zvuk koji je dopirao do Liamovih ušiju bio je monotoni rad motora i povremeno škripanje kamenčića pod točkovima. Trudio se da ostane budan ali kapci su mu postajali sve teži. U trenutku kada je počeo da tone u san, začuo se jak zvuk koji ga je istog trenutka potpuno razbudio. Da li je nešto udario? Naglo je zaustavio auto, upalio duga svetla i napregnuto gledao, ali sve što je mogao da vidi bio je put koji se gubio u tami.
Sa baterijskom lampom u ruci, izašao je iz automobila da pregleda štetu. Dok je osvetljavao kola sa svih strana pokušavajući da pronađe bilo kakvo oštećenje, pažnju mu je skrenulo potpuno odsustvo zvuka. Pogledao je oko sebe, osluškujući. Drveće je stajalo nepomično dok se ulica na kojoj se nalazio gubila u potpunom mraku. Kao da je vreme izvan automobila stalo. Kada je stigao do zadnjeg dela kola, ugledao je ulubljenje na levom delu branika i tragove krvi. Kao da je neka životinja naletela na auto... Vozio je osamdeset kilometara na sat, ali kako je moguće da ništa nije video. Uperio je lampu ka pravcu iz kojeg je došao, ali svetlo nije dopiralo dalje od nekoliko metara.
Dok je stajao pored automobila, bezuspešno pokušavajući da osvetli put, radio u kolima se iznenada uključio. Od šoka je ispustio lampu koja se pri udaru o asfalt ugasila. Sada su farovi bili jedini izvor svetlosti. Uplašen, uleteo je u kola i zalupio vratima. Sa radija se čuo ženski glas koji je prenosio vesti o nesreći u kojoj su učestvovali njegovi roditelji. Liam je duboko udahnuo, protrljao oči i pokušao da se sabere. Nakon nekoliko trenutaka, ugasio je radio, upalio auto i nastavio dalje. Jedino o čemu je trenutno mogao da razmišlja jesu njegovi roditelji.
Vozio je što je brže mogao. Međutim osećao je kao da uopšte ne odmiče. Pogledao je u retrovizor, i sa zaprepašćenjem ugledao tamnu figuru na zadnjem sedištu, koja ga je posmatrala žutim očima. U panici je nagazio kočnicu i izgubio kontrolu nad vozilom, koje se srećom zaustavilo pre nego što je udarilo u drvo pored puta.
Liam je nekoliko trenutaka sedeo u šoku dok mu je srce udaralo u grudima. Polako se okrenuo ka zadnjem sedištu, ali nije bilo nikoga.
“Šta je ovo bilo”, pitao se. Da li je umislio te žute oči, koje su ga podsećale na farove? Poput onih na starom automobilu njegovih roditelja... Kao da je sve ovo već jednom doživeo... "To je samo posledica stresa", pomislio je. Sedeo je i pokušavao da se smiri, a zatim je posegnuo je za kesicom u pregradi ispred suvozačkog sedišta. U njoj su bile stare tablete za smirenje koje je pio kao dete zbog čestih napada panike. Nije ih koristio godinama, ali sada je rešio da uzme jednu, nadajući se da će mu pomoći da povrati kontrolu.
Nakon nekoliko trenutaka mirovanja, pokrenuo je auto i nastavio da vozi ka gradu. Ali tada se radio opet uključio, i začuo se muški glas - isti onaj koji ga je obavestio o nesreći preko telefona. Sada je saopštavao da je u toj nesreći jedna osoba poginula. Vozač automobila koji se direktno sudario s vozilom njegovih roditelja podlegao je povredama.
To je bilo previše za Liama. Zaustavio je auto, izašao napolje i zalupio vratima. Morao je što pre stići u grad svojih roditelja, ali jednostavno nije imao snage. Pogledao je ka nebu koje su prekrivale guste krošnje drveća. Prizor je delovao nestvarno. Duboko je udahnuo, a zatim polako izdahnuo, i vratio se u auto. Znao je da mora nastaviti put, po svaku cenu. Isključio je radio i krenuo dalje, ka izlazu iz šume. Njegovo telo i um polako su se smirivali, izgleda su tablete za smirenje počele da deluju.
Međutim, osećaj smirenosti nije dugo trajao. Iako se više ništa neobično nije dešavalo, sam put je trajao predugo. Vozio je već puna dva sata, a kraj šume se nije nazirao. Njegov grad bio je udaljen samo tridesetak kilometara od grada njegovih roditelja. U Liamovim grudima se podizao nemir, dok je temperatura u automobilu naglo opala. Prozori su postali potpuno zamagljeni, a Liam je, zbog velike hladnoće, polako gubio kontrolu nad vozilom.
"Šta se dešava? Zašto baš sada? I zašto su nesreću morali da dožive baš moji roditelji?!" Beseneo je dok je sve jače stezao volan. Ispred sebe je video tek deo puta, uprkos dugim svetlima koja su bila upaljena. Izgledalo je kao da tama proždire i put i šumu. Uprkos tome, Liam je počeo da ubrzava. Već je previše vremena prošlo otkako je ušao u šumu - izlaz jednostavno mora biti blizu.
Odjednom radio se ponovo uključio, i začuo se ženski glas. Voditeljka je saopštavala vesti o udesu na izlazu iz šume kroz koju je vozio. Liamu je bilo dosta svega. Pružio je ruku da iščupa radio, i nagazio gas, rešen da se više ne zaustavlja.
U tom trenutku direktno ispred njegovog automobila pojavila se ona crna figura sa žutim očima poput farova. Zatim, bljesak. Sve što je Liam mogao da vidi oko sebe bilo je belo svetlo.
Da li je konačno izašao iz šume...? To je bila njegova poslednja misao pre nego što se probudio u svom krevetu.
Ustao je i pomislio na svoje roditelje. Čudno... nije se čuo s njima već neko vreme. Pritiskao je slepoočnice prstima, pokušavajući da umiri pulsirajući bol. Nije se sećao ni do koliko sati je sinoć ostao u gradu, niti kako se vratio kući. Međutim, preko grudi je imao modricu, kao da ju je napravio pojas automobila...
Pogledao je na mobilni telefon. Četrnaesti novembar – deset sati ujutru. Dobro je, pomislio je. Danas ne radi. Ima ceo dan samo za sebe, taman da na miru preleži mamurluk.
Ali, u jedan sat iza ponoći, Liam je dobio poziv od policije. Njegovi roditelji su doživeli tešku saobraćajnu nesreću i nalaze se na intenzivnoj nezi. Bez oklevanja je seo u auto i krenuo ka gradu u kojem su živeli. Izmedju se nalazila manja šuma kroz koju je prolazila ulica. Ona nije često korišćena zbog velikih oštećenja na njoj. Ali u ovom slučaju to je bio najkraći put...
Comments ()