Nisam imao neki poseban razlog da te večeri izađem iz stana. Bio je običan, blag prolećni dan koji je prešao u noć bez ikakvih najava. Nisam planirao da idem bilo gde, ali jednostavno sam ustao, obuo patike i krenuo. Osećao sam se prazno. Ne na onaj dramatičan način već više kao neko ko ne zna gde bi sa sobom. Kao da sam sve pokušao i ništa više nije imalo smisla.
Brdo iznad grada bilo je tiho kao i uvek. Nekada smo gore išli kao klinci, da pričamo, krišom pijemo pivo... Sad više niko nije dolazio. Samo ja, s vremena na vreme, kad mi je trebalo da se "pročistim".
Nebo je bilo vedro, a mesec pun i tih, obasjavao je brdo onom blagom svetlošću koja umiruje misli. Sam prizor bio je dovoljan da opravda što sam izašao iz stana. Zastao sam neko vreme i divio se onome što mi je taj prizor davao. A onda sam rešio da zađem malo dublje u šumu. Bio sam umoran od sopstvenog prisustva i trebalo mi je nešto drugačije.
Unutra je bilo tiše. Sve što sam mogao da čujem bili su moji koraci i povremeno pucketanje grančica pod nogama. Išao sam tako nekoliko minuta, možda i više — vreme je počelo da gubi oblik. I taman kad sam pomislio da bih mogao da se vratim nazad, uočio sam nešto između drveća.
U prvi mah pomislio sam da mi se učinilo. Ispred mene se nalazilo biće koje je ličilo na čoveka, ali to nije bilo. Izgledalo je bledo, izduženo, gotovo prozračno. Kao da je bilo sastavljeno od svetlosti i dima. Nije se pomeralo. Zaledio sam se. Priviđenje? San? Šta god da je bilo u pitanju, stvorenje je samo stajalo nepomično i pokazivalo ka mesecu.
Pogledao sam u Mesec i... bio je tamniji. Kao da je neko preko njega navukao tanak sloj senke. Nije više sijao kao malopre. Tada sam osetio dodir stvorenja na ramenu i slike su krenule da se smenjuju u mojim mislima.
Video sam Mesec — ne kao nebesko telo, već kao nešto živo. Oko njega su lebdela bića slična ovom. Pravili su ga. Gledali su ga sa divljenjem. I hranili ga.
Dušama.
Ne silom. Duše su same dolazile. One koje više nisu znale šta da rade na Zemlji. Koje su izgubile smisao. Kojima nije ostalo ništa da izgube.
Mesec je sijao njihovim svetlom. I sada je bio gladan. Slab. Zvao je nekog.
Zvao je mene...
Stajao sam neko vreme u tišini. U meni se sve smirilo. Nije bilo pitanja, ni straha, ni potrebe da bežim. Samo tišina, kao da je neko pauzirao ceo svet.
Nisam znao koliko je vremena prošlo. Možda minut. Možda sat. Stvorenje je i dalje stajalo, nepomično, a mesec iznad nas više nije bio isti. Delovao je dosta prigušeno, zamračeno...
Pomislio sam na sve neuspele pokušaje, na promašaje, na dane koji su se vukli jedan za drugim... Ako postoji neki trenutak kada život dobije smisao, onda je to možda upravo ovaj. Da moj kraj bude razlog da nešto tako lepo svetli još malo. Da neko, negde, pogleda u nebo i oseti mir koji sam i ja noćas osetio dok sam posmatrao mesec.
Prišao sam stvorenju, i pružio sam ruku.
Stvorenje me je dodirnulo. I to je bilo to.
Nisam osetio bol. Ni strah. Samo bestežinsko stanje i osećaj da sam deo nečeg većeg.
Možda je to ono što sam ceo život tražio — da ne budem samo senka u prolazu, već deo nečega što traje.
Nikada nisam osećao duboku povezanost sa ovim životom. Već dugo samo plutam kroz dane, tražeći odgovor na pitanje – čemu sve ovo? Nisu me vezivali ljudi, ni obaveze, ni veliki snovi. Samo sam želeo da moje prisustvo ne bude uzaludno, već da ima neki smisao, da ostavim neki trag.
Moje postojanje je sada deo meseca. Možda tek mala iskra, ali dovoljna da osvetli nečiji pogled u noći. Možda će neko, jednog dana, stajati sam na nekom brdu. Osećaće se izgubljeno, pogledaće u mesec i osetiće mir. Tišinu. Možda čak i nadu. I ako bar zbog tog jednog pogleda moje postojanje ima smisla, onda mi više ništa drugo ne treba.
Konačno sam tamo gde pripadam.
Comments ()