„Nemoj... Molim te, prestani. Zar stvarno toliko želiš da nas sve uništiš...?”

Ženski glas dopirao je iz daljine. Poznavao sam taj glas. Moja voljena verenica... ljubav mog života. Moje sve na svetu.

Nekada nisam mogao da zamislim dan koji nije ispunjen njenim smehom. Njenim pogledom punim života, dok smo sedeli na krovu zgrade i planirali budućnost.

Tada sam verovao da mi je to dovoljno.

A sada? Sada je osećam samo kao malu, bezvrednu količinu životne energije koja mi ništa ne znači.

Vid mi se potpuno izgubio. Možda je moje telo odbacilo oči kao nepotreban deo tela, a možda su i dalje zaglavljene u mojoj lobanji. U svakom slučaju, više mi nisu potrebne.

Sada vidim svet onakvim kakav zaista jeste - kao protok energije koja je svima nama dala život. Energije koju ću prisvojiti samo za sebe.

„Luka... molim te...” čuli su se jecaji koji su postajali sve tiši.

Ha... Ime koje mi više ništa ne znači, izgovoreno od osobe koju sada vidim samo kao humanoidni obris, sačinjen od bele, gotovo božanske energije koja će uskoro pripasti meni.

Ona ni ne shvata da mi ovozemaljski život više ništa ne znači.

Kada bi videla ono što ja vidim.

Kada bi osetila ono što ja osećam...

Znam. Projekat: Apoteoza trebalo je da bude naš sledeći korak u evoluciji. Novootkrivena energija koja struji kroz sav život na planeti trebalo je da nas učini nečim većim od običnih smrtnika.

Ali...

Sada, kada se nalazim usred laboratorije, u metalnom kavezu koji sav protok energije usmerava ka meni - zašto bih se zaustavio? Zašto bih želeo da budem samo malo razvijenije ljudsko biće, kada mogu da budem Bog?

„Luka... molim te, zaustavi proces. Otvori kavez i izađi iz njega. Seti se kako smo zajedno radili na tome da ljudima damo život o kojem su mogli samo da sanjaju. Kako smo želeli da napravimo raj od naše planete, svet kojim bi hodali sami anđeli. Molim te, seti se pre nego što sve to nestane... Luka...”

Da zaustavim proces? Da stvorim raj na zemlji?

Da... to su bili naši lepi snovi. Sećam ih se.

Ali sada, kada konačno vidim kako prostor i vreme pulsiraju oko mene...

Sada, kada mogu da osetim svačije misli, svačiju sreću i svačiji bol...

Sada, kada postajem jedno sa univerzumom - zar zaista treba toga da se odreknem?

Da, moje uzdignuće znači smrt za celu planetu, ali to mi više ništa ne znači.

Kamen koji besciljno juri kroz beskonačnu tamu, nastanjen najprimitivnijim organizmima... rado ću ga žrtvovati da bih postao ono čemu su se ljudi vekovima klanjali.

Njen glas više ne čujem. Na trenutak sam počeo da tražim njen obris po prostoriji. Na trenutak sam poželeo da znam da li je dobro. Poslednji trzaji ljudskosti u meni?

Sada u glavi osećam samo strah i bol svih ljudi kojima oduzimam ono što ih je činilo živima.

Mada, više za sebe ne mogu da kažem da sam to ja. Ne osećam se kao jedinka. Ne osećam individualnost.

Fizički oblik u kojem se nalazio ovaj um više ne postoji. Vidim samo energiju koja pulsira. A i ona polako tone u ništavilo... Zvuci postaju sve tiši. Sve što sam do malo pre osećao počinje da nestaje.

Sada sam nigde i svuda. Sve i ništa.

Da li sam postao Bog... ili samo prostor u kojem će se Bog nalaziti?

Da li je ovo uzdignuće - ili smrt?

Arktik - 16. Mart 2056. - 07h

„Ne!!!” vrisnuo sam i naglo se uspravio u sedeći položaj. Nalazio sam se u krevetu, okupan znojem, dok mi je srce udaralo brzinom za koju nisam ni znao da je moguća.

„Ne ponovo...” promrmljao sam, pokušavajući da dođem do daha. „Ne ponovo taj prokleti san.”

Sedeo sam i slušao sopstveno disanje. Jutro je ispunjavalo polupraznu prostoriju blagim svetlom koje bi u svakome probudilo mir. Ali ne i u meni. Ovaj san bio je nešto što više nisam mogao da ignorišem. Da sam ga sanjao dva ili tri puta, možda bih to pripisao stresu. Poslu. Umoru. Mozak je sposoban za svašta kada je iscrpljen.

Ali... u poslednja dva meseca sanjao sam ga više od dvadeset puta. Isto mesto, isti događaj. Samo su se sitni detalji menjali. Kraj je, međutim, uvek bio isti.

Prešao sam dlanom preko lica oblivenog hladnim znojem. U stomaku kao da mi se nalazio kamen, a srce je pumpalo krv toliko snažno da sam bio na ivici da se onesvestim. Počeo sam da usporavam disanje, nadajući se da će me to smiriti.

I zaista, usporeno disanje je krenulo da pomaže. 

Međutim, začulo se iznenadno kucanje na vratima, i istog trenutka je poništilo sav moj trud.

„Luka, da li je sve u redu?” začuo se ženski glas. Bila je to moja verenica, Zoe.

„Čula sam vrisak. Da li je sve u redu?”

„Da, dobro sam. Sve je u redu”, odgovorio sam.

Bip! začuo se pištav zvuk i vrata su se otvorila. Na pragu je stajala Zoe sa gomilom fascikli u rukama.

„Da li si spreman da ubijemo jednog miša i oživimo drugog?” upitala je kroz osmeh.

„Šta se desilo sa danima kada bi mi prvo donela kafu, pre nego što nas upregneš da radimo na menjanju prirodnih zakona?” uzvratio sam i rukom je pozvao da dođe i sedne na krevet.

„Ne menjamo prirodne zakone”, odgovorila je dok mi je prilazila. „Samo ih nadograđujemo. A kafa će biti skuvana čim ustaneš i pridružiš nam se u laboratoriji.” Osmehnula se i sela pored mene.

Pružio sam ruku i počeo da milujem njeno lice, koje je prekrivala duga plava kosa. Neko vreme smo sedeli u tišini. Prijalo je. Otkako smo preselili istraživanje na Arktik, trenuci mira bili su retki.

„Opet isti san?” najzad je prekinula tišinu. „Pretpostavljam da je to bio razlog zbog kog si vrisnuo?”

„Već sve znaš...” odgovorio sam i spustio svoju ruku preko njene. „Isti san, ista priča...”

„Hm...” izustila je. „Antidepresivi koje piješ očigledno ne pomažu. Možda je ovo istraživanje previše za tebe. Otkako smo otkrili novu vrstu filamenata, kao da si potpuno izgubio sposobnost da osetiš mir. Jedino što je od tada krenulo da te interesuje jeste istraživanje.”

„I ti”, prekinuo sam je. „Seti se... Dan kada smo ih otkrili bio je dan kada sam te zaprosio.”

„Da.” Nasmejala se i stegla mi ruku. „Tada si mi ponudio i da se preselimo na Arktik.”

„San svake devojke”, uzvratio sam.

A onda, niotkuda, suze su krenule niz moje lice...

„Hej...” spustila je fascikle na krevet i zagrlila me.

„Doveo sam te u ovu zaleđenu pustinju i zatvorio u laboratoriju koja više liči na svemirsku stanicu nego na istraživački centar. A sada sam ti nametnuo i to da brineš o meni. Izvini... Trebalo je da se na prvi pomen Arktika okreneš i odeš od mene...”

„A opet, odlučila sam da ostanem”, prekinula me je i zagrlila još jače. „Zaboravljaš koliko i meni ova istraživanja znače. Otkriće nove vrste filamenata koji nisu proteinske prirode, već provode bioelektričnu energiju... To je nešto što će promeniti tok ljudske istorije. I ti si me pozvao da budem deo toga. Spasao si me da ne budem samo običan farmaceut, već nešto mnogo više. Dao si mom životu svrhu.”

Poljubila me je u obraz, usnama obrisala moje suze i nastavila sa osmehom:

„Nemaš za šta da se izvinjavaš. Dao si mi sve što sam ikada želela.”

Obuhvatio sam je rukama i čvrsto stegao. Posle dužeg vremena, prvi put sam osetio pravi, duboki mir.

„Volim te”, prošaptao sam.

„I ja tebe”, odgovorila je.

Ponovo je prostorijom zavladala tišina. Krivica koju sam osećao zbog Zoe polako je nestajala. Otkako smo došli ovde, verovao sam da sam joj upropastio život... Zašto o ovome nismo razgovarali ranije? Zašto je svaki naš razgovor morao da se vrti samo oko istraživanja?

„Jesi li spreman da prebacimo miša iz jednog tela u drugo?” prošaputala je, zatim se malo odmakla i nasmejala. „Skuvaću ti i kafu pre nego što počnemo.”

Obrisao sam suze, nasmejao se i odgovorio:

„Spreman sam.”

Poljubili smo se, ustali sa kreveta i krenuli ka laboratoriji, gde su nas svi čekali.

Moja soba bila je povezana s laboratorijom kratkim hodnikom, u kojem je stajalo samo par kutija sa dodatnom dokumentacijom. Za svega nekoliko koraka već smo bili tamo.

„O, pa ko se to nama probudio!” povikao je Nenad - biomedicinski inženjer koji je već odavno uključio citoskeletni ekstraktor (ili energetski kateter, kako smo ga mi zvali) i samo čekao nas da prikačimo miševe na njegove krajeve.

„Miševi su spremni!” dodao je nestrpljivo, jedva čekajući da testira svoju novu mašinu.

„Prvo kafa”, prekinula ga je Zoe.

„Luka je ponovo sanjao da postaje Bog?” upitao je Nenad i krenuo da se smeje.

„I to dok je zarobljen u metalnom kavezu”, dodao je Teodor - održavalac koji je uglavnom čistio ventilacione otvore, menjao HEPA filtere i brinuo da temperatura svuda uvek bude konstantna.

„Samo mi nije jasno zašto kavez... Od svih aparata i predmeta koje imamo ovde, ti si našao jedini koji zapravo nemamo.”

„Da...” odgovorio sam, trudeći se da ne pokažem koliko su mi u ovom trenutku bili iritantni. „Sve u mom snu je logično, samo taj kavez ruši realnu sliku...”

„I to što kažeš”, rekao je Teodor i okrenuo se ka Zoe. „Može i meni jedna kafa?”

„Pristavila sam za sve nas, ne brini”, odgovorila je. Zatim je uperila prst ka papirima na stolu pored mašine i rekla mi da još jednom pročešljam dokumenta vezana za današnji eksperiment pre nego što krenemo sa procedurom.

„Procedura - Lazarus”, glasio je naziv. Prilično moćno ime za nešto što se svodi na kačenje miševa na silikonska creva.

Seo sam i krenuo da listam, iako sam postupak već znao napamet. Iz citoskeletnog ekstraktora izlazile su dve silikonske cevčice. Na jednu ćemo prikačiti živog miša, na drugu mrtvog. Zatim će Nenad naštelovati mašinu i, ako sve prođe kako treba, miš koji je bio živ biće mrtav - i obrnuto. To bi značilo da je prebacivanje novootkrivenih filamenata uspelo. Jednom rečju, energija je prebačena iz jednog tela u drugo.

„Evo i kafe”, povikala je Zoe i poređala šolje po stolu.

„Ajde, prevrnite to pa da počnemo”, nadovezao se Nenad, koji nije mogao da dočeka da testira svoju novu napravu.

Ustao sam i prišao providnim kontejnerima u kojima su se nalazili miševi.

„Daj da ih prikačimo pa da mogu na miru da popijem kafu”, promrmljao sam. „Procedura će ionako trajati najmanje sat vremena.”

„Pametno”, uzviknuo je, sav srećan, i prišao da mi pomogne. Zoe nam se pridružila i u živog miša je ubrizgala rastvor koji razgrađuje vezu filamenata sa ćelijama. Zatim je Nenad naštelovao jačinu i brzinu protoka energije, pritisnuo par tastera za koje je samo on znao čemu služe i pokrenuo mašinu.

Začulo se zujanje, i cevčica na čijem kraju se nalazio živ miš, polako je počela da se puni svetlom belom tečnošću. Mada, ta tečnost je više ličila na neku vrstu paučine. Tanka lepljiva vlakna koja su se kretala ka mašini.

Vratili smo se za sto i u tišini počeli da pijemo kafu, sa blagom tremom posmatrajući kako mašina ubija jednog, dok pokušava da oživi drugog subjekta.

16. Mart 2056. - 08:40h

Prošlo je više od sat vremena, a mašina je proceduru polako privodila kraju. Na njenim krajevima bila su prikačena dva beživotna tela miševa. Subjekat koji je pre procedure bio živ ubrzo je uginuo, dok drugi, koji je pre procesa bio mrtav, nije davao nikakve znake života, što nije bio dobar znak za naš eksperiment.

„Energija je skoro u potpunosti prebačena iz jednog tela u drugo,” prekinula je Zoe tišinu punu iščekivanja. „Subjekat dva bi već trebalo da prihvati filamente prvog subjekta.”

„Možda je samo potrebno još malo vremena,” tešio sam i sebe i nju. „Ovo je prvi put da prebacujemo energiju u beživotno telo. Ne znamo koliko mu je vremena potrebno da prihvati tuđe filamente”

„Ja sam mašinu podesio do savršenstva, tako da greška sigurno nije do mene,” zaštitnički je dobacio Nenad, pomoću čije mašine smo i sprovodili eksperiment.

„Niko nije ni rekao da je do tebe,” odbrusio sam vidno nervozan. Još uvek sam bio pod utiskom sinoćnjeg užasnog sna. A i u meni je rasla sumnja da eksperiment neće uspeti i da ćemo ostati još dugo zarobljeni na prokletom Arktiku.

„Niko nikoga ne krivi,” prekinula nas je Zoe. „Hiljadu faktora može da utiče na to što eksperiment nije uspeo... pod uslovom da zaista ne uspe.”

„Ja samo kažem da, ako procedura ne uspe, nije do moje mašine.” nastavio je tvrdoglavo Nenad.

„A šta ako ustanovimo da ipak jeste do tvoje mašine?” povikao sam, sada već na ivici besa.

„Ljudi...” začuo se smiren, stariji glas u pozadini - Teodorov glas. „Dok ste se vi svađali, subjekat dva je oživeo i pokušava da se otkači sa creva.”

Istog trenutka nervoza nas je napustila i svi smo se okrenuli ka mašini.

„Bože...” izustila je Zoe. „Uspelo je...”

Zapanjeno smo stajali i posmatrali miša koji je do pre nekoliko trenutaka bio mrtav. Zapravo, bio je mrtav već danima... a sada je cičao i pokušavao da pregrize silikonsko crevo na koje je bio prikačen.

Zoe je sela, užurbano otvorila fasciklu sa „Lazarus“ dokumentima i počela da upisuje rezultate.

„Neverovatno...“ šaputao sam, pokušavajući da shvatim šta se upravo dogodilo.

„Rekao sam da je mašina pravilno kalibrisana“, zaključio je Nenad.

„Ljudi“, započeo sam, dok je Zoe i dalje entuzijastično pisala izveštaj, „upravo smo uradili nešto što niko do sada nije.“

Teodor je prišao energetskom katetru i pažljivo počeo da odvaja miša od creva. „Prenos energije je uspeo“, rekao je uz osmeh. „To je dobra vest za sve nas. Znači da se naš boravak na Arktiku polako privodi kraju.“

„Potrebno je da pratimo stanje subjekta narednih mesec dana i da to prijavimo glavnom centru“, dodala je Zoe, završavajući beleške, „ali da... uskoro možemo kući.“

Spustila je olovku, zaklopila fasciklu i nasmejano me pogledala.

Konačno sam osetio kako mi se vraća nada.

Po prvi put posle mnogo meseci pomislio sam na život van ovog postrojenja. Na stan u gradu, na komšije koje se žale na buku. Na obične, dosadne stvari.

Na Zoe i mene.

I po prvi put delovalo je kao da bi naša želja za normalnim životom zaista mogla da se ostvari.

Krenuo sam ka njoj sa osmehom, želeći da je zagrlim, da je poljubim, ali u tom trenutku začulo se gotovo neprirodno glasno skičanje miša. Bilo je toliko jako da smo svi instinktivno rukama prekrili uši.

Uspaničeno smo se okrenuli ka mašini pored koje se miš nalazio, ali umesto njega ugledali smo nešto što je više ličilo na gomilu organskog tkiva. Jedino što se u toj masi moglo prepoznati bila je njegova otečena glava koja je rasla iz sekunde u sekundu.

A onda... pre nego što je bilo ko od nas uspeo da shvati šta se dešava, njegovo telo je eksplodiralo i razletelo se po celoj laboratoriji.

Zoe je podigla fasciklu ispred lica, dok su Teodor i Nenad brzo reagovali i okrenuli mu leđa. Ali ja... ja sam samo nepomično stajao nasred sobe.

Mišji ostaci završili su svuda po meni, a nekoliko kapi njegove krvi pogodilo me je pravo u usta.

Prostorijom je zavladala potpuna tišina. Mogao se čuti samo snažan vetar spolja i škripanje metalne konstrukcije od koje je postrojenje bilo napravljeno.

A onda se u mom telu pojavio čudan osećaj. Neprijatno peckanje u grlu koje se polako širilo kroz celo telo. U isto vreme, vid je počeo da mi slabi. Pred očima su mi treperile bele tačkice, koje su postajale sve krupnije dok nisu zaklonile čitavo vidno polje. Zatim je peckanje preraslo u bol - toliko jaku da mi je telo potpuno utrnulo. Već sledeće sekunde ležao sam na podu i tresao se.

„Luka!?“ - uzviknula je moja verenica.

To je bilo poslednje što sam čuo pre nego što sam izgubio svest.

16. Mart 2056. – 18:25h

Probudio sam se u krevetu, u svojoj sobi. Kroz providnu foliju ugledao sam Zoe kako sedi za stolom na drugom kraju prostorije. Jednom rukom je prekrivala oči, dok je drugu, u kojoj je stezala medicinske rukavice, držala spuštenu na kolenu. Između nje i mene nalazila se TPU folija, zategnuta u aluminijumski ram i zaptivena silikonom.

Karantin.

„Zoe...?“ jedva sam uspeo da izustim. Ali zbog barijere između nas nije uspela da me čuje.

Sakupio sam svu snagu koju sam imao i povikao, koliko sam u tom trenutku mogao: „Zoe!“

Naglo se okrenula ka meni.

„Luka...?“ zamucala je, brišući suze. Zatim je skočila sa stolice i prišla providnom zidu.

„Šta se desilo...?“ upitao sam, i dalje osećajući malaksalost i peckanje u telu.

„Bio si u nesvesti skoro deset sati“, povikala je. „Mislila sam da se nećeš probuditi“, dodala je, dok su joj suze i dalje navirale.

„A ostali?”

„Ostali su dobro,” odgovorila je. „Nenad i Teodor su zaštitili izložene delove tela odećom, dok je mene organska materija potpuno promašila. Samo par kapi krvi na fascikli. Jedino si ti imao direktan kontakt sa mišjim ostacima.”

„I sada sam u karantinu...” promrmljao sam. Sve ovo bi trebalo da me plaši, ali trenutno nisam imao snage ni za šta, pa ni da osećam strah. Šta više, jedva sam uspevao da ostanem budan.

„Karantin ne bi trebalo da potraje dugo,” pokušavala je da me uteši. „Naš virolog - Darija - je uzela uzorke i za par sati bi trebalo da ima rezultate, što znači da ćemo uskoro znati sa čime imamo posla. Mada, već pretpostavljam šta bi mogao da bude odgovor...”

Duboko je udahnula, a zatim nastavila: „Najverovatnije sam ja kriva. Ubrizgala sam preveliku količinu rastvora za razgrađivanje veze filamenata sa ćelijama. Ono čemu smo prisustvovali verovatno je bila ruptura organa prilikom odbacivanja energije. Što znači da rezultati ispitivanja koja Darija trenutno vrši ne bi trebalo da pokažu ništa što bi te zadržalo u karantinu.”

Jedino što sam uspeo da odgovorim, promuklim glasom, bilo je: „...saznaćemo uskoro...” nakon čega sam utonuo u san.

17. Mart 2056. – 07:05h

Metalni kavez. Energija satkana od belih niti pulsira oko mene. Zoe... moja verenica koja mi u ovom trenutku više ništa ne znači... Mogao sam da čujem njeno očajničko vikanje izvan kaveza.

„Luka... molim te, zaustavi proces. Otvori kavez i izađi iz njega. Luka!”

...Kasno je za to. Preuzimanje energije je privedeno kraju. Za mene više nema povratka. Više nisam ljudsko biće. Više ne pripadam ovom svetu. Više nemam sopstvene misli - postao sam skup svega što je ikada postojalo na ovoj planeti... i polako tonem u tamu koja će, od ovog trenutka, biti sve što ću videti i osećati... zauvek.

„Luka?” začuo se nežan ženski glas.

Skočio sam iz kreveta, obliven hladnim znojem, i počeo da vrištim.

„Luka!” povikala je Zoe, koja je stajala pored Darije. Između nas se više nije nalazila TPU folija, što je značilo da nisam u karantinu. Dotrčala je i čvrsto me zagrlila, dok je Darija prišla sa čašom vode i tabletom za smirenje u ruci.

„Popij ovo!” viknula je, gurajući mi tabletu u usta, dok je Zoe ponavljala: „Sve je u redu, to je samo san, sve je u redu.”

Nekoliko puta mi je tableta ispala iz usta, ali sam nekako uspeo da je progutam. Sve vreme sam drhtao i jecao. Rukama sam toliko stezao Zoe da sam mislio da ću da je prepolovim. Ali ona je ostala smirena. Darija se malo udaljila i ceo događaj posmatrala u potpunom šoku.

Najzad - nakon, činilo se, čitave večnosti - uspeo sam da povratim kontrolu nad svojim telom i umom. Ovo svakako nije bio prvi put da sanjam taj san, niti prvi put da se budim uz vrisak. Ali bio je prvi put da je napad panike trajao ovoliko dugo. I Zoe i ja smo bili potpuno iscrpljeni.

„Da li se ovo često dešava?” upitala je Darija, još uvek zgranuta prizorom.

„Skoro svako drugo veče,” odgovorila je Zoe, i dalje me grleći.

Polako sam popustio stisak i spustio ruke na krevet.

„Izvini...” prošaptao sam.

„Nema za šta da se izvinjavaš,” uzvratila je.

„Mislim da bi trebalo obaviti par pregleda u vezi s ovim košmarima“, obratila se Darija Zoe. „Moguće je da su samo posledica stresa, ali bilo bi dobro da proverimo da li je u pitanju nešto ozbiljnije.“

„Razumem“, odgovorila je, a zatim mi saopštila da je bila u pravu. Ono što se dogodilo s miševima bilo je isključivo posledica toga što je ubrizgala preveliku količinu rastvora za razgrađivanje veze između filamenata i ćelija, što je tokom odbacivanja energije dovelo do rupture organa.

„Najbolje bi bilo da se danas odmoriš, a već sutra bi trebalo da budeš onaj stari“, zaključila je uz osmeh, a zatim je zajedno sa Darijom izašla iz prostorije.

„Doći ću za pola sata da te obiđem“, dodala je dok je zatvarala vrata za sobom.

Prostoriju je ispunila tišina. Opustio sam se i uživao u miru koji je donosila. Sa mojih grudi spao je veliki teret. Više se nisam nalazio u karantinu i moje zdravlje nije bilo ugroženo. Ceo događaj nakon „Lazarus” procedure bio je samo posledica manje greške u proračunu količine rastvora.

Zatvorio sam oči i pustio da mi misli potpuno odlutaju.

Razmišljao sam o tome koliko sam imao sreće da se sve završi dobro nakon jučerašnjeg dana i koliko sam srećan što imam Zoe pored sebe. Da, nalazimo se na Arktiku - ledenoj pustinji - i imam konstantne košmare o tome kako nestajem... ili šta god da mi se dešava, ali nisam osećao strah. Ne znam zašto, ali znao sam da će se sve završiti kako treba.

Što sam više tonuo u misli, to mi je pred očima sve jasnije izranjala slika potpune tame ispunjene dalekim svetlima. Prizor beskonačnog univerzuma.

Počeo sam da razmišljam o tome kako, čak i da se nije sve završilo dobro, zar je to uopšte bitno? Svi smo samo trenutak u večnosti. Potpuno nebitna sekunda u hiljaditom satu. U jednom trenutku nastajemo, a već u sledećem nestajemo. Nakon svog ovog haosa nastupa ništavilo, ali... da li je ništavilo zaista kraj? Kraj svega ili samo kraj određene faze? Znamo da smrt može da donese novi početak.

Gusenica, kada se učauri, ne postaje odmah leptir, već praktično umire. Većina njenog tela se razlaže u tečnost, a ostaju samo imaginalni diskovi... obrazac po kojem će kasnije nastati nešto sasvim novo. Nešto što gusenica nikada neće doživeti da vidi...

Jeziva pomisao. Umreš i nikad ne saznaš da je iz tvoje smrti proizišlo nešto bolje, jače. Da li je to način da se pređe na sledeći stepen evolucije? Da li čovečanstvo mora da umre da bi iz toga proizišla sledeća generacija života? Da li smo zaglavljeni u ovoj fazi samo zato što nismo spremni da podnesemo ultimativnu žrtvu? Kolektivno nestajanje?

„Šta?“ povikao sam, naglo otvarajući oči. Odakle su dolazile te misli? Ultimativna žrtva? Nestajanje čovečanstva? Kolektivna smrt?

Disanje mi se ubrzalo, a ono neprijatno peckanje u telu, koje sam osetio i juče, ponovo se vratilo. I postajalo je sve jače.

Otkrio sam se i počeo da zarivam nokte u kožu, grebući grudi i ramena. Imao sam osećaj kao da gorim iznutra. Zidovi sobe činili su se kao da pulsiraju. A onda se pojavilo i pištanje u ušima. Hteo sam da vrištim, ali jednostavno nisam imao snage da ispustim ni najmanji zvuk.

I baš kada sam pomislio da više neću izdržati tu agoniju, sav bol i buka su iznenada nestali. Začulo se samo pucanje stakla.

Potpuno iscrpljen, telo mi se predalo i izgubio sam svaki osećaj. Ležao sam nepomičan u krevetu, a disanje i otkucaji srca su mi se polako vraćali u normalu.

Pogledom sam počeo da pretražujem sobu, pokušavajući da otkrijem šta je moglo da proizvede taj zvuk i na stolu, koji se nalazio malo dalje od kreveta, video sam razbijenu čašu.

Šta se upravo dogodilo? Da li sam ja razbio čašu? Ali... kako? Nisam joj bio ni blizu. A ako nisam ja - šta jeste? Čaše ne pucaju same od sebe.

Siguran sam da sam upravo imao neku vrstu napada. Možda nije trebalo da prekinu karantin. Možda je isto ovo doživeo i miš, samo što je njegovo telo bilo preslabo da izdrži i jednostavno se raspuklo.

Ništa od ovoga nema nikakvog smisla... osim... da li je moje telo počelo da odbacuje energiju? I da li je to odbacivanje bilo toliko snažno da je iz mene nastao energetski udar?

„Luka, da li je sve u redu?“ začuo se Zoin glas ispred vrata.

Ušla je u sobu i odmah primetila razbijenu čašu na stolu i ogrebotine po mom telu.

„Šta se desilo?!“ povikala je, pritrčavajući mi.

„Ne znam!“ izustio sam i briznuo u plač. „Šta mi se ovo dešava? Molim te, pomozi mi!“

„Hej, biće sve u redu. Šta god da se dešava, pronaći ćemo uzrok i sve će se vratiti u normalu. Ne brini“, govorila je lagano, pokušavajući da me umiri.

Da... sve će biti u redu. Standardne reči utehe u koje trenutno nijedno od nas nije verovalo.

17. Mart 2056. – 15:42h

„Da li je peckanje u telu potpuno nestalo ili se i dalje pojavljuje?“ upitala me je Darija dok je sedela na stolici pored mene i vadila mi krv.

„Od jutros nisam osetio nikakvo peckanje“, odgovorio sam umornim glasom. Darija je na sebi imala zaštitno odelo, a moj krevet je bio ograđen TPU folijom. Ponovo sam se nalazio u karantinu.

Zoe je sve vreme u sobi za komunikaciju razgovarala sa glavnim centrom o tome u kom pravcu treba da nastavimo istraživanja vezana za transfer energije, i da li uopšte treba da ih nastavimo.

„Moram da postavim jedno neprijatno pitanje, Luka“, započela je Darija opreznim tonom. „Da li si ti razbio čašu i njenim parčićima napravio posekotine na svom telu?“

„Već sam odgovorio. Ne znam kako se čaša razbila, a ogrebotine na telu sam napravio noktima dok je trajao napad“, odbrusio sam, već umoran od svega.

Na njenom licu sam mogao da vidim da mi ne veruje ni reč. A što je najgore, isti izraz imala je i moja verenica Zoe kada sam joj ispričao šta se dogodilo.

Darija je uzela epruvetu u kojoj se nalazila moja krv, ustala sa stolice i krenula ka vratima.

„Uskoro ćemo imati rezultate. Do tada pokušaj da se odmoriš“, rekla je i izašla iz sobe.

Konačno sam ostao sam. Nakon svega što se izdogađalo od jutros, najzad sam mogao malo da se opustim. Više nisam imao snage ni da razmišljam. Toliko puta sam u glavi prevrteo sve događaje i pokušavao da shvatim šta se zapravo dešava, ali... odgovore jednostavno nemam. A sumnjam da ću ih imati i kada stignu rezultati analiza koje Darija radi.

Sve ovo je bilo previše bizarno da bi moglo da ima bilo kakvo logično objašnjenje. Prvo jedan te isti san, a sada i napadi. A tu je i čaša koju sam uspeo da razbijem iako se nalazila nekoliko metara od mene. Osim ako nije pukla sama od sebe, što i nije baš naročito realan scenario...

„Ovaj Luka, brate“, odjednom sam začuo muški glas, „samo izmišlja stvari.“

Bio je to Nenadov glas. Ali nisam mogao da procenim odakle dolazi.

„Voli da bude u centru pažnje, pa to ti je“, nastavio je. „Prvo nas je sve smorio pričom o svom snu, a sad i ovo...“

Njegov glas sam čuo jasno, gotovo kao sopstvene misli. Kao da se nalazio direktno u mom umu. A onda sam začuo i Teodora.

„Super što sam došao na ovaj prokleti Arktik. Mogao sam da radim u Švajcarskoj kao održavalac i da budem obezbeđen do kraja života. Ali ne, zaglavio sam ovde sa ovim klincima koji misle da će da otkriju ko zna šta. I sad još treba da brinem da li je onaj što sanja da je Bog razvio neku zaraznu bolest. Ja sam čovek u godinama, ne treba mi sve ovo...“

„Šta je bre sad pa ovo?!“ povikao sam i uhvatio se za glavu. Izgledalo je kao da pričaju sami sa sobom, ali zašto ja to čujem? I da li ovo uopšte stvarno čujem ili sam počeo da umišljam?

Njihovi glasovi su počeli da se utišavaju, dok je pištanje u ušima postajalo sve jače.

Ustao sam iz kreveta i prišao prozoru.

„Ajde, smiri se. Dosta je bilo paničenja za danas."

Gledao sam kroz prozor kako provejava sneg i pokušavao da se stabilizujem. Usporavao sam disanje dok sam posmatrao ledenu pustinju i malu laboratoriju u kojoj se trenutno nalazila virolog Darija. Tada mi se iznenada u glavi pojavila jedna misao... Ideja koja bi možda mogla da objasni šta mi se upravo događa. Pucanje čaše, tuđe misli koje čujem u svojoj glavi... Telekineza?

Ali tako nešto ne postoji. Možda u filmovima i knjigama naučne fantastike, ali u stvarnom životu?

Mada, u stvarnom životu ni mrtvi ne mogu da se ožive, a ipak smo uspeli to da uradimo. Doduše, na mišu i to na veoma kratak vremenski period, ali...

„Nema šanse”, promrmljao sam i seo na krevet. Ako telekineza zaista postoji i ako je ja posedujem, onda to nekako mogu i da dokažem.

Pogledao sam ka stolu na kojem su stajali olovka i parče papira. Ako sam stvarno razvio telekinetičke moći, onda ću moći pogledom da pomerim te predmete sa stola.

Zagledao sam se u olovku i skoncentrisao. U sebi sam ponavljao da želim da je privučem ka sebi. Pištanje u ušima je skoro nestalo, a sve oko mene počelo je polako da bledi. Bio sam potpuno fokusiran na olovku.

„Ajde kreni ka meni”, ponavljao sam. Svom snagom sam pokušavao da je pomerim ali ništa se nije dešavalo.

„Toliko o tome,” zaključio sam i smoreno sklonio pogled sa stola. U tom trenutku začuo sam kako je nešto udarilo o pod. Odmah sam se okrenuo ka zvuku i video olovku na podu.

Sedeo sam i zurio u nju, potpuno zapanjen. Da li sam upravo dokazao da telekineza postoji? Da je ja posedujem? Kako? Odakle? Zašto baš ja? Da li ovo ima veze sa tim što u meni postoji i mali deo mišije krvi? Možda... ali kakve veze miš ima sa telekinezom?

Osim... filamenati. U mišu su se nalazili njegovi filamenti i filamenti drugog miša. Svi oni su sada u meni. Ali zašto bi zbog toga razvio telekinezu? Ako bi dodavanje tuđih filamenata bilo dovoljno da se razvije ta sposobnost, to bi značilo da svako ko primi tuđu krv ili kome je presađen tuđi organ može da razvije telekinezu. A to nije slučaj.

Jedino ako se nešto dogodilo dok smo ih prebacivali iz jednog miša u drugog. Ali šta? Šta se moglo desiti prilikom transfera energije?

Osećao sam kao da će glava da mi eksplodira. Bio sam toliko blizu odgovora, ali mi je uporno izmicao...

„Luka?” začuo se Zoin glas. Kroz TPU foliju mogao sam da vidim kako stoji na vratima u zaštitnom odelu.

„Šta se dešava?” upitala je, brzo ušla u sobu i sela pored mene.

„Ja...” počeo sam da mucam. Nisam znao odakle da počnem. Nisam znao ni da li da joj kažem. Sve je zvučalo toliko neverovatno... Da li bi mi uopšte poverovala ili bi pomislila da sam potpuno izgubio razum?

Ipak, odlučio sam da joj ispričam. Ako je neko mogao da mi pomogne da pronađem odgovore, i ako sam u nekoga imao dovoljno poverenja da će me razumeti, to je bila ona.

„Mislim da sam razvio telekinezu...” započeo sam i ispričao joj sve do najsitnijih detalja.

Zoe je sve vreme samo sedela i ćutala. Sa svakom novom rečenicom gledala me je sve čudnije. U njenim očima mogao sam da vidim zbunjenost i strah... Pogledom je prelazila po meni, kao da pokušava da shvati ko je osoba koja sedi ispred nje i šta je uradila sa njenim Lukom.

Pogrešio sam... Iako me je iskreno volela i želela da budem dobro, sve ovo je jednostavno bilo previše za nju. Trebalo je da ćutim... ili bar da joj ne kažem sve ovako odjednom, ali... sada je kasno.

Nakon mog govora, samo je ustala. Zadržala je pogled na meni još neko vreme, kao da se oprašta, a onda se okrenula i bez i jedne reči izašla iz prostorije.

A ja, umesto da je sprečim da ode, da je uhvatim za ruku i kažem da ostane... samo sam sedeo na krevetu i ćutao.

Otišla je... Nije ni pokušala da me razume, da mi pomogne. Znam da je sve ovo previše, ali ja nikada ne bih tako reagovao da se ovo njoj dešava. Bio bih prestravljen, ali bih ostao pored nje.

Osećao sam se toliko jadno, izdano...

Legao sam, zatvorio oči i pokušao da tešim sebe, nadajući se da je tako reagovala samo zbog prvobitnog šoka. Da će se svakog trenutka vratiti i reći mi da ćemo zajedno nekako izgurati sve ovo.

„Molim te, vrati se...” prošaputao sam i rukama prekrio lice. „Ne teraј me da se sa ovim suočim sam...”

19. Mart 2056. – 11:07h

„Da li je Zoe dobro? Kada mogu da je vidim?” pitao sam Dariju, koja je sedela pored mog kreveta i pružala mi tanjir sa supom.

„Više nisam u karantinu, a i prošla su dva dana od kada je poslednji put bila ovde...”

„Polako,” prekinula me je mirnim tonom. „Fizički jesi zdrav, ali još uvek ne znamo šta ti se dešava.”

„Misliš, ne znaš da li sam lud?” odbrusio sam. „Šta? Plaši me se? Misli da sam skrenuo i da ću da je povredim? Jel’ to u pitanju?”

„Smiri se, Luka, nisam to rekla,” odgovorila je i dalje potpuno mirno. „Ajde, uzmi i pojedi supu.”

„Ne želim ništa da jedem dok ne vidim Zoe,” odgurnuo sam tanjir i ustao sa namerom da odem do laboratorije i sam vidim šta se dešava.

„Gde ideš?” upitala je sada već pomalo nervozno.

„Nisam više u karantinu. Ne moram da budem zatvoren u sobu.”

„Ako misliš da vidiš Zoe, ona je trenutno u sobi za komunikaciju,” uhvatila me je za ruku i povukla nazad. „Molim te, vrati se u krevet. Zoe će te posetiti čim bude mogla.”

Stao sam, otrgnuo se iz njenog stiska i besno je pogledao pravo u oči. „Šta to kriješ od mene? U ova dva dana svaki put kada sam te pitao za Zoe, tvoj odgovor je bio da je u sobi za komunikaciju. Kada će više da izađe iz te sobe!?”

„Luka, smiri se, sedi i pojedi ovu supu,” prekinula je moju viku i pokazala ka krevetu.

„Ne plaši te se i ne misli da si lud. Razgovara sa glavnim centrom i pokušava da nađe način da ti pomogne.”

„A ti?” upitao sam, sedajući na krevet. „Da li ti misliš da sam lud?”

„Ne mislim,” rekla je, pružajući mi tanjir. „Tvoja priča zvuči neverovatno, ali kako ne mogu da je potvrdim, tako ne mogu ni da negiram da se sve to stvarno desilo. Jednostavno pokušavamo da shvatimo šta ti se događa i da ti pomognemo, to je sve.”

„Ako Zoe želi da mi pomogne, samo neka dođe i bude pored mene,” odgurnuo sam tanjir, legao u krevet i okrenuo joj leđa.

Duboko je udahnula i spustila tanjir na sto.

„Ostani ovde i pokušaj makar malo da jedeš. Juče nisi jeo ništa ceo dan. A ja ću da odem do Zoe i vratiću se čim budem mogla.”

Ustala je, približila sto uz krevet i krenula ka vratima.

„Razumem te, ali molim te budi strpljiv”, završila je dok je izlazila iz sobe.

„Budi ti strpljiva...” promumlao sam, prekrio se ćebetom preko glave i sklopio oči.

Kako da budem strpljiv? Kako da ne budem nervozan? Niko ne zna šta se događa sa mnom. I niko mi ništa ne veruje.

Možda bi sve bilo lakše kada bih mogao da im dokažem da nisam lud. Da zaista posedujem telekinetičke sposobnosti. Ali od trenutka kada sam uspeo da pogledom pomerim olovku, kao da se sve vratilo u normalu. Više to nisam uspeo da ponovim, a ni san koji sam sanjao gotovo svake noći već dva dana ne sanjam.

Šta god da se desilo, kao da se desilo samo u prolazu.

„Daj da ga prebrinem,” odjednom se začuo ženski glas direktno u mojoj glavi. Glas moje verenice - Zoe.

Opet se događa. Opet čujem tuđe misli...

Brzo sam zbacio ćebe sa sebe i uspravio se u sedeći položaj. Gledao sam u vrata sobe, očekujući da Zoe svakog trenutka uđe. Posle dva dana, konačno...

„Ne mogu ja ovo...” ponovo se začuo njen glas. „Glavna kontrola mi ne dozvoljava da prekinem projekat Lazarus, iako sam im rekla da je Luka potpuno izgubio razum. Zaglavljena sam ovde sa njim. I sad treba da ga vidim i da mu kažem šta? Da ga je glavna kontrola skinula sa projekta jer je poludeo, ali da mora da ostane ovde dok se projekat ne završi?”

Te reči... Glavna kontrola misli da sam lud? Zoe... misli da sam lud? Moja Zoe?

„Ne!” povikao sam. „Sada ću da ustanem, da odem do nje i ponoviću joj od reči do reči sve o čemu je razmišljala. I videće da nisam lud!”

Pokušao sam da ustanem iz kreveta, ali moje telo nije reagovalo. Izgubio sam svaki osećaj. Kao da sam bio zarobljen u praznoj ljušturi koju nisam mogao da pokrenem.

„Šta je sada!” počeo sam da vičem. „Hej! Može li neko da dođe? HEJ!” očajnički sam vrištao, ali reči nisu napuštale moje grlo. Ja sam ih čuo, ali kao da su odzvanjale samo u meni. Onaj čudan osećaj kada sanjaš i pokušavaš da vrištiš da bi se probudio, ali ne uspevaš.

Samo što... nisam spavao. I ovo nije bio san.

Srce je počelo divljački da udara, a panika je rasla do granica neizdrživosti. Kao da to nije bilo dovoljno, vratilo se i peckanje u telu - poslednja kap koja je prelila čašu.

Taman kada je soba počela da tone u mrak i moje telo konačno krenulo potpuno da se predaje, vrata su se otvorila.

Na njima se pojavila Darija i, čim je videla šta se dešava, utrčala je u sobu.

„Smiri se, Luka! Smiri se!” govorila je uspaničeno. Brzim pokretom izvadila je tabletu iz džepa mantila i gurnula mi je u usta.

„Polako... samo progutaj. Sve je u redu.”

Sakupio sam poslednji atom snage koji mi je ostao i nekako uspeo da progutam tabletu.

Darija je sela pored mene na krevet i držala me za ruku sve dok lek nije počeo da deluje. Polako mi se povratio osećaj u telu, a srce je počelo da se vraća u normalan ritam. Zatim je i peckanje potpuno nestalo.

Ali govor još uvek nisam uspeo da povratim.

A onda su oči počele da mi se sklapaju. Tableta koju mi je Darija dala verovatno je bila lek za smirenje.

Nisam želeo da zaspim. Samo sam hteo da ispričam Dariji šta se desilo, ali... dejstvo tablete bilo je prejako da bih mu se odupro. Disanje mi se usporilo i utonuo sam u dubok san.

Zavladali su potpuni mrak i tišina. Ništavilo koje mi je u tom trenutku neobično prijalo. A onda, kako su mi se oči privikavale na tamu koja me je okruživala, shvatio sam da se nalazim u metalnom kavezu, okružen jedva vidljivim belim nitima - filamentima koje smo istraživali. Znao sam da sam ponovo u košmaru koji sam proživljavao već ko zna koji put.

Gledao sam u pravcu u kojem je Zoe obično stajala, ali je ovog puta nije bilo, niti su se čuli njeni vrisci, što je bilo neuobičajeno. San je uvek tekao istim tokom. Ovo je bio prvi put da se stvari odvijaju drugačije. Bilo je sitnih odstupanja, ali Zoe se uvek nalazila u ovoj prostoriji.

Ipak, u ovom trenutku to mi nije bilo važno. Tanke energetske niti koje su pulsirale oko mene postajale su sve jasnije, dok su prostorija u kojoj sam se nalazio, kao i metalne rešetke oko mene, polako nestajale.

Moj um bio je usmeren samo na ono najvažnije. Energiju koja nam je dala život. Energiju koju ću prisvojiti samo za sebe. Ako to znači da će ceo svet zbog toga nestati, neka bude tako. Vreme je da pređem na sledeći nivo postojanja - na onaj za koji smo do sada verovali da pripada samo bogovima.

Osećao sam sve emocije odjednom, a opet kao da nisam osećao ništa. Nisam više sebe doživljavao kao jedinku, već kao da sam svuda u isto vreme. Moje telo je potpuno nestalo, a moja energija je postala deo pulsirajućih niti.

Iznenada, začuo se glas moje verenice.

„Projekat: Apoteoza je uspeo, to je sve. Ako se nadaš da si postao bog, žao mi je. Ti si samo subjekat koji više ne poseduje svoju energiju.”

Nakon tih reči, niti su počele da se povlače i osećaj da sam to ponovo ja, i da imam fizički oblik se vratio. A onda sam polako počeo da se budim...

Poglavlje 6 (20. April 2026.)