Odbačen u magli - video (YouTube) https://www.youtube.com/watch?v=Fy04N33VCOI&t

Audio priča na BANDCAMP (audio verzija + instrumental):

https://markovicmartin.bandcamp.com/album/audio-pri-a-odba-en-u-magli

Autor: Marković Martin

Muzika / Animacija / Video: Marković Martin

Lektura: Aleksina Đorđević

Narator: Aleksina Đorđević

Aleksina Đorđević - zvanična stranica: https://www.facebook.com/aleksina.djordjevic

Aleksina Đorđević - YouTube stranica: https://www.youtube.com/@alexinacool

Instrumental i animacija rađeni u FL Studio 21.

Tekstualna verzija priče:

Odbačen u magli

Mladi Strahinja nikada nije bio vernik. Biće koje je, navodno, stvorilo univerzum i sve u njemu bilo je za njega suviše apstraktno da bi mogao da ga shvatiti ozbiljno. Njegovi roditelji, s druge strane, bili su vezani za religiju onoliko koliko je on od nje bežao. A onda mu je jednog dana jednostavno dojadilo da se moli bogu u kojeg ne veruje, i krenuo je da odbacuje veru. Da je samo znao...

Ali, kad bi život bio poput tame, možda bi se oči s vremenom privikle na nju, pa bi čovek na vreme mogao da uvidi svoje greške. Međutim, nije tako. Život je gusta magla koja nikada ne nestaje...

Kako su godine prolazile, to je Strahinja sve upornije odbacivao veru. A kada je došao do granice da odbacivanje više nije imalo nikakvog smisla, počeo je da je mrzi. Nije želeo da religija bude deo njegovog života, ali se njegova podsvest grčevito držala vere. I upravo je to dodatno raspirivalo njegov bes prema veri koju je, već u ranim dvadesetim, počeo da doživljava kao bajku za koju jednostavno nije bilo mesta u stvarnom svetu.

Često je govorio kako su naši preci verovali u boga vatre jer je vatra nešto što nisu sami umeli da stvore. A sada imamo upaljače na kioscima...

Njegovi roditelji su verovali da je u pitanju samo buntovnička faza. Možda su previše forsirali veru, što je izazvalo suprotan efekat. 

Ipak, njegova majka se plašila da je posredi nešto mnogo ozbiljnije — jer, na kraju krajeva, udaljavanje od Boga uvek je trebalo shvatiti kao ozbiljan problem.

Strahinju mišljenje roditelja nije previše zanimalo. Sa dvadeset i jednom godinom otišao je u veći grad, i upisao je studije molekularne biologije, nadajući se da će, kada pogleda sam život pod mikroskopom, konačno dobiti potvrdu da u stvarnosti nema mesta za religiju ni sujeverje.

Međutim, jednog kasnog popodneva, dok se kolima vraćao sa predavanja, doživeo je užasnu saobraćajnu nesreću. Skrenuo je sa puta i udario u drvo u pokušaju da izbegne pijanog vozača koji je vozio suprotnom stranom. Bio je klinički mrtav skoro dva minuta... Barem su mu tako rekli lekari hitne pomoći koji su brzo stigli na mesto nesreće.

Mrtav dva minuta, pomislio je. A zatim je pokušao da se priseti da li je imao neku viziju, bilo šta što ljudi obično prijavljuju da su videli tokom kliničke smrt. Ali ništa. Nikakav tunel sa svetlom na kraju, nikakva livada, nikakve vizije rajske kapije. Samo potpuno crnilo.

Umesto straha, na njegovom licu pojavio se osmeh. U svojoj glavi konačno je dobio potvrdu da posle smrti ne postoji ništa. Što je, po njemu, značilo da je sve ono što je religija tvrdila potpuno besmisleno.

Posle noći provedene u hitnoj pomoći, pustili su ga kući jer nije imao ozbiljnije fizičke povrede. Ipak, nakon nesreće, u snovima je počeo da mu se javlja glas koji ga je molio da se vrati veri. Glas je zvučao iscrpljeno, izmučeno, i vremenom je postajao sve učestaliji.

Strahinji je san sve teže dolazio. Nekoliko puta je odlazio kod lekara, uplašen da nesreća nije ostavila posledice po njegovo mentalno zdravlje. Ali ni posle brojnih pregleda nije dobio nikakve odgovore. Lekari su mu govorili da je sa njim sve u redu. I fizički i psihički.

"Vrati se veri, preklinjem te", molio je uplakani glas koji je Strahinja počeo da čuje gotovo svake noći.

Postalo je toliko loše da ga je jedne večeri nateralo da klekne pored kreveta i počne da se moli. U početku je to radio nevoljno i s mnogo stida. Obraćao se Bogu uprkos tome što je godinama bio uveren da nikada neće. Reči su mu teško izlazile iz usta, ali nije ni očekivao da će molitva biti laka posle života provedenog u odbacivanju vere.

Ipak, trudio se da zvuči iskreno. Na kraju krajeva, molitva je bila jedino što mu je preostalo. Više nije mogao da izdrži jauke koji su mu potpuno uništili svaki mir.

Ali molitva nije pomogla. Narednih dana sve je postajalo još gore. Pored glasa, počeo je da oseća i jak miris paljevine, kao da neko spaljuje živa bića negde u njegovom dvorištu. Izgubio je i san i apetit. Pokušao je još nekoliko puta da se moli, ali je i s tim brzo prestao.

Besneo je tumarajući po sobi. Davao je glasu tačno ono što je tražio – pokušavao je da se vrati veri. Pa zašto onda glas ne prestaje da ga progoni?

Zgrabio je ključeve od auta, seo u kola i krenuo, bez ikakve ideje kuda ide. Bilo mu je važno samo da vozi, što brže može, kao da će mu to pomoći da pobegne od svega.

Vozio je neko vreme putem koji mu je bio dobro poznat – onim koji vodi ka njegovom rodnom gradu. Kao da je želeo da se vrati roditeljima. Da ih zagrli i da im ispriča sve, u nadi da će moći da mu pomognu.

Ali usred vožnje naglo je zakočio. Na sred puta nalazila se zatvorena, zarđala metalna kapija. U istom trenutku, oko njega je počela da se spušta gusta magla.

Zbunjen, neko vreme je sedeo u kolima, a onda je polako izašao i prišao kapiji. Od kada je ova kapija ovde? – pomislio je. I zašto bi se uopšte kapija nalazila na sred puta?

Dok su mu misli lutale, magla je postajala sve gušća.

Upravo kad je nameravao da se okrene i vrati u kola, kapija se naglo otvorila, i začuo se isti onaj glas koji ga je proganjao i molio da se vrati veri. Ali sada je govorio nešto drugo. Sada mu je govorio da je konačno stigao tamo gde je oduvek trebalo da bude.

"Ko si ti?" prošaputao je Strahinja dok je polako prolazio kroz kapiju. Noge su mu se same kretale, kao da više nije imao kontrolu nad svojim telom. Ali to ga nije naročito brinulo. Bio je potpuno izgubljen u onome što se dešavalo.

Čim je prošao kroz kapiju, ona se za njim zatvorila. Strahinja se našao sam, usred livade prekrivene gustom maglom.

A onda se ispred njega pojavila figura. Na sebi je imala isto odelo kao i on. Ali lice... Lice joj je bilo potpuno unakaženo. Umesto očiju – dve prazne šupljine. Donja vilica visila je jedva pričvršćena za gornju. Celo lice bilo је prekriveno krvlju i modricama. A koža je bila potpuno spaljena.

Strahinja se zateturao pokušavajući da se povuče unazad, ali telo mu nije reagovalo. Kao da ga više nije slušalo.

"Ti ostaješ ovde. Sada je došao moj red da živim", izgovorio je isti onaj izmučeni, uplakani glas.

"Ko si ti?" ponovo je upitao Strahinja, ovaj put malo glasnije.

"Ja sam odbačeni deo tebe," odgovorilo je slomljeno biće, koje je posrćući krenulo ka kapiji. "Odbacivao si me celog života, a uz to si me i mrzeo. Nisi hteo da imaš ništa sa mnom, i još si bio ponosan na to," vikao je kroz plač. 

Strahinjino lice polako je počelo da se krivi i topi poput maske, dok je shvatao šta se događa. Mrzeo je veru toliko da je unakazio deo sebe koji je verovao u nešto više. Deo koji je ceolog života molio za spasenje koje mu je Strahinja uskraćivao.

Pao je na kolena i počeo da se moli, po prvi put iskreno, dok je bol spaljivala njegovo telo. Molio se iz sve snage, plačući napuklim glasom i pružajući ka nebu ruke sa kojih je kože otpadala.

"Reči izgovorene ovde ne dopiru do Boga," prošaputalo je biće koje je preuzimalo Strahinjih izgled dok je prolazilo kroz kapiju. Sa njegovim odlaskom, kapija se zatvorila i nestala, ostavljajući unakaženog Strahinju da leži na tlu, grčeći se u bolovima.

Prestao je da se moli. Bog mu nikada do sada nije odgovorio, pa zašto bi sada? Znao je da je ovo kazna koju je zaslužio. Imao je ceo život da se iskreno pokaje, ali sada je vreme za pokajanje isteklo.

Da je samo znao...

Ali život nije mrak na koji oči mogu da se priviknu, pa da čovek na vreme može da uvidi svoje greške. Ne. Život je gusta magla koja nikada ne nestaje...