Dobrodošli u još jedno izdanje emisije „Čudni su putevi ljudski“, na talasima radio stanice „Frekvencija Krajnosti“.

Danas razgovaramo sa ženom koja je pronašla neobičan način da ulepša sopstveni život tako što će drugima primetno skratiti isti.

Ona ne skuplja markice, ne hekla čarape, ne renovira stare komode. Ona prati usamljene ljude po šumi i pretvara se da je zombi.

Moje ime je Marinko Surđadindalov i pre nego što počnemo, recite, kako želite da vam se obratim? Po imenu ili nadimku?

- Moje ime je Dalia, ali za vaše slušaoce mogu biti Hodajuća Dali.

Odlično, Hodajuća Dali. Recite nam, kako ste došli na ideju da postanete zombi?

- Znate kako... oduvek sam se osećala mrtvo iznutra. A šuma je pravo mesto gde to moje „mrtvilo” mogu da ispoljim. Tamo mogu da budem ono što jesam. Usporena, tiha, neprimetna. Pratim ljude, posmatram ih iz daljine, šunjam se... A onda, u pravom trenutku, iskočim ispred njih, ukočenog tela, razrogačenih očiju, i jednostavno viknem „GRRRRR!”

Pretpostavljam da su reakcije burne?

- Itekako. Mada, prvi put se to dogodilo slučajno. 

- Dok sam šetala šumom saplela sam se, pala, i kada sam ustala izgledala sam dosta polomljeno. Tada je naišao neki planinar, vrisnuo je kao devojčica kada me je video, i pobegao je.

- Nikada se nisam osetila življe! 

I od tada ste odlučili da to postane vaš... hobi? 

- Ne hobi. Misija. Ljudi zaboravljaju da strah ima svrhu. Kad ih ja prepadnem, oni se prisete da im srce još uvek radi. U današnjem svetu, to je prava retkost. 

Koliko često to radite? Idete u šumu i pretvarate se da ste zombi? 

- Svakog vikenda. Najčešće predveče. To je moj vikend izlazak. 

Moram priznati, to zvuči prilično jezivo. 

- Pa i treba da bude. Da nije jezivo, ne bi bilo zabavno. Ljudi su postali mlaki. Treba im šok. Malo prljavštine pod noktima, malo blata na licu, i eto vam autentičnog iskustva preživljavanja.

Kako se pripremate za svoje „nastupe”?

- Imam garderobu: poderanu haljinu, jednu staru periku, maskaru koju namerno ne skidam danima dok se onako fino ne razmaže. Nekad ponesem i malo trulog mesa - čisto radi autentičnosti. Ispostavilo se da me se ljudi više plaše ukoliko primete da držim komad mesa u rukama...

I niko vas do sada nije prijavio policiji?

- A šta tačno da prijave? Da ih prati zombi? A i na kraju, ja samo širim dobro u svetu. Ja sam šok terapeut. Besplatno podsećam ljude da su živi i usput ih i čeličim. A i malo kardia vikendom još nikome nije škodilo.

U pravu ste. A recite mi, da li ste ikada povredili nekoga? 

- Nikada. Bar ne fizički. Mada je jednom jedan dečko istrčao iz šume pravo na auto-put... Ali to stvarno nije bil moja krivica. Ko normalan trči pravo na put? Trebalo je da skrene desno. Rekla sam sebi: „Dalia, ti si uradila sve kako treba, on je samo pravio loše životne izbore.“ 

O Bože! Da li je dečak dobro? 

- Par preloma. Dobro je ali sada više on izgleda kao zombi nego ja (histeričan smeh)! 

Razumem. Drago mi je da u svemu tome uživate. 

– Ja ne uživam. Ja postojim.

U redu Hodajuća Dali. Za kraj, da li biste želeli nešto da poručite našim slušaocima?

– Naravno. Dragi ljubitelji prirode, šetajte slobodno. Samo nemojte da se pravite hrabri. Ako čujete korake iza sebe, ili grančicu kako puca, to sam najverovatnije ja. Vaša zombi komšinica. 

Hvala vam, Hodajuća Dali.

Poštovani slušaoci, ovo je bila emisija „Čudni su putevi ljudski“ na „Frekvenciji Krajnosti“.

Ja sam Marinko Surđadindalov, i želim vam mirnu šetnju šumom, i prijatan susret sa našom današnjom gošćom.

Laku noć.

ČUDNI SU PUTEVI LJUDSKI - Intervju 1 - Čovek koji je pokušao da uništi svet

ČUDNI SU PUTEVI LJUDSKI - Intervju 2 - Čovek koji kontroliše protok vremena